Iluzije o odbrani od leda

S pojavom i trajanjem ledenog talasa na području Srbije pojavio se i led na rekama, kao neminovna prirodna pojava. U vezi s tim, pojavile su se i izjave nadležnih o merama odbrane od leda. Budući da u tim izjavama ima dosta proizvoljnih mišljenja, želeo bih da kao neko ko se u Institutu ,,Jaroslav Černi” skoro 40 godina bavio problematikom leda, našoj široj javnosti objasnim smisao odbrane od leda na rekama.

Pre svega, osvrnuo bih se na tvrđenje da Srbija ima za odbranu od leda na raspolaganju efikasno sredstvo – ledolomac (po imenu „Greben”). Ovo mišljenje pokazuje, najblaže rečeno, elementarno nepoznavanje suštine stvari. Naime, iz teorije i prakse odbrane od leda proizašao je postulat „da ledolomci moraju uvek dejstvovati u paru, pa ako se jedan zaglavi u ledu (što se često dešava), drugi može da mu pritekne u pomoć. Prema tome, jasno je da se odbrana od leda, na srpskom sektoru Dunava, nikako ne može bazirati na jednom ledolomcu (na stranu činjenica da ,,Greben” ni najmanje ne odgovara potrebnim karakteristikama savremenih ledolomaca). U jednoj studiji o odbrani od leda od pre 30 godina obrazložio sam da je za odbranu od leda na srpskom sektoru Dunava potrebna flota od najmanje šest ledolomaca. Potreban broj ledolomaca se može utvrditi prilično egzaktno, uzimajući u obzir, s jedne strane, radijus kretanja i učinak dejstva jednog ledolomca, a s druge strane, ukupnu dužinu srpskog sektora Dunava. Zaključak studije o ledolomcima je prihvaćen, ali izgradnja nove flote nikada nije bila na dnevnom redu (naravno, iz finansijskih razloga).

U stavovima o odbrani od leda, koje prenose mediji, ističe se da Srbija može da računa na „pozajmicu“ mađarskih ledolomaca, za sektor Dunava uzvodno od Vukovara (to je granica „sektora od zajedničkog interesa dve zemlje”). U vezi s tim, treba objasniti suštinu problema. Osnovni cilj odbrane od leda se sastoji u odbrani od ledenih poplava koje nastaju kada nagomilani led zatvori proticajni profil rečnog korita i formira ledenu barijeru (takozvani „čep”) tako da uzvodno od barijere počinje nagli porast nivoa reke, što može prouzrokovati „ledenu poplavu“. Najbolji primer ovog fenomena je poznata ledena poplava na mađarskom sektoru Dunava 1956. godine. Ova ledena poplava je nastala usled ledenih barijera na našem sektoru Dunava (jer se uticaj barijera prenosi na uzvodni sektor vodotoka). Sada je verovatno jasno zašto je mađarska strana zainteresovana za dejstvo njihovih ledolomaca na srpskom sektoru Dunava, jer time štite svoju teritoriju od ledenih poplava.

Razumljiv je dakle interes mađarske strane da led sa njihovog sektora može nesmetano da se kreće nizvodno, kroz srpski sektor, i da se potencijalne ledene barijere udalje što dalje od granice. Šta se dešava nizvodno od Vukovara, to Mađare ne interesuje. Ali, to nas mora da interesuje! Ako led sa uzvodnog sektora stiže nizvodno od Vukovara, a tamo ne može da prođe jer je rečno korito okovano ledom, šta se može preduzeti? Nizvodno od Novog Sada ima više lokaliteta pogodnih za formiranje ledenih barijera (oštre krivine rečne trase i suženo korito). U svim zimama u bliskoj prošlosti na ovom sektoru je bilo barijera i problema sa ledom, iako su tada postojala dva ledolomca („Čakor” i „Vučevo”). Sada, kad više nema nijednog ledolomca, šta se može očekivati? Možemo se jedino uzdati u milost s neba da ledeni talas što kraće traje, tako da led popusti i ledene barijere se spontano uruše. Na taj način bi sav led, i s našeg i s mađarskog sektora, postepeno prošao kroz celi srpski sektor Dunava (bez pomoći „Grebena”). Samo je pitanje da li moramo uvek da se oslanjamo na „milost s neba”?

*Profesor univerziteta u penziji