Naše visoko obrazovanje, ali čija korist?

Procena iz Davosa da je srpsko visoko obrazovanje zvezda u usponu delom je bazirana na činjenici da imamo veliki broj onih koji studiraju, a to se svuda smatra bogatstvom jednog društva. S druge strane, nedavni članak u „Politici” (Akademce školujemo da odu, srednjoškolce da ostanu, 20. januar) pokazuje i drugi deo istine – svake godine naše visoko školstvo proizvede više desetina hiljada diplomaca, od kojih srpska privreda nije u stanju da apsorbuje ni polovinu; situaciju ne popravljaju strane investicije, jer se tako mahom zapošljavaju radnici s nižim kvalifikacijama. Zbog svega ovoga, hiljade fakultetski obrazovanih mladih ljudi kontinuirano odlaze u inostranstvo i tako zaista postaju korisni društvu, ali ne našem.

Kako se ove dve istine različitog znaka sabiraju, kakav je konačan rezultat i za čiju korist postoji naše visoko obrazovanje? Oni iz Davosa jesu dobro videli da mi imamo masovan broj studenata, i to jeste u redu, ali da bi to i za nas bilo dobro danas, a odlično sutra, moramo biti sigurni da oni koji završe studije masovno i ostaju u zemlji. A svi se bojimo da se dešava suprotno.

Iako nema preciznih podataka, veruje se da od oko 50.000 onih koji godišnje napuste našu zemlju (OECD), veliki broj njih ima fakultetsko obrazovanje. Međutim, malo znamo o tome ko su stvarno oni koji odlaze s diplomom visokog obrazovanja, kojim strukama pripadaju i kakvog su kvaliteta kao stručnjaci. Od prave analize smo još daleko, ali nešto ipak možemo da kažemo.

Naše visoko obrazovanje – recimo, to znamo – proizvodi ogroman broj onih koji, jureći državnu službu, hrle u za to odgovarajuće struke, kao što su, da pomenem samo neke, pravo, ekonomija, administracija i razni menadžmenti. Naši državni univerziteti upisuju hiljade brucoša iz ovih oblasti, a gde su tek visoke strukovne škole sličnog profila i najveći deo privatnih visokoškolskih ustanova? Time nastaje armija brucoša koji očekuju da će sutra dobiti posao, bez obzira na to što podaci Nacionalne službe za zapošljavanje govore o desetinama hiljada nezaposlenih upravo u tom sektoru. Pa jesu li to struke čiji nas diplomci masovno napuštaju? Ne verujem – niti su to zanimanja za kojima Evropa vapi, niti tamo pomažu partija na vlasti ili tata i mama koji još nisu u penziji. Ako i odlaze, ovi akademci idu bez nade da će tamo raditi ono za šta su se školovali.

Ostale oblasti u visokom obrazovanju pokazuju dosta specifičnosti i mnogobrojne međusobne razlike, pa ih je teško sve zajedno obuhvatiti, ali je ovim povodom važno reći da je kod njih problem preglomaznih kapaciteta ipak manje izražen. Među njima ima struka koje su u strateškim evropskim dokumentima označene kao deficitne, a to su, pre svih, informacione tehnologije, a onda i mnoge tehničke i prirodne nauke, poslednjih godina sve više i medicina i farmacija. Nije potrebna velika mudrost da bi se zaključilo da upravo odatle i imamo najveći odliv visokoobrazovanih.

Sad je problem jasniji. Na jednoj strani proizvodimo profesije koje, velikim delom, ne samo da nisu potrebne nama, već ih neće mnogo ni Evropa ni svet i, ako takvi kadrovi uopšte i odlaze, oni verovatno diplomu ostavljaju kod kuće. Na drugoj strani, stvaramo i stručnjake koje trenutno nismo u stanju da zaposlimo, a mnoge ni da zadržimo u zemlji. Ko je više kriv za ovu dvostruko promašenu investiciju – društvo ili visoko obrazovanje? I kako do rešenja? U ovako postavljenom sistemu – nikako!

Visoko obrazovanje ne može da donese odluke umesto društva i ne može samo i preko noći da poveća kapacitet privrede, smanji uticaj partijskog ili bilo kojeg drugog zapošljavanja preko veze ili da reorganizuje sadašnju mrežu srednjih škola, koja je totalno nepodesna masovnom univerzitetskom obrazovanju. Najgore od svega, visoko obrazovanje ne može da utiče čak ni samo na sebe, jer ono zapravo ne postoji. Ono što postoji jeste predimenzionirana, nezgrapna, neekonomična i neisplativa mreža nezavisnih univerziteta i još nezavisnijih fakulteta, koji samo misle na svoj opstanak – po svaku cenu i bez obzira na to šta to znači za društvo.

* Redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta, dopisni član SANU