Poslednja šansa

Često s prijateljima sedim u beogradskom kafiću ,,Poslednja šansa”, u parku Tašmajdan. Pričamo o svemu i svačemu, najviše o prošlosti, manje o sadašnjosti, a najmanje o budućnosti. Često i ćutimo jer ne možemo da pronađemo prave reči za muke koje nas muče.

,,Šansa” više nije utočište za sve one ostavljene i zaboravljene, koji bi, kada bi se sve kafane u gradu zatvorile, dolazili ovamo na ,,poslednje piće”.

To je sada mesto gde se pokazuju mlade i lepe mame sa svojim bucmastim, nasmejanim bebama, srednjoškolci koji su pobegli sa časova iz Pete gimnazije, snažni momci s divljim psima i penzioneri. Na parkingu ispred kafića je izložba dečjih kolica najnovijih modela koja podsećaju na ,,formulu 1”, i svaka su skuplja od mog starog ,,pežoa”!

Među mojim drugovima s kojima sedim svake nedelje u kafiću najdraži mi je moj dugogodišnji prijatelj i školski drug S. Išli smo zajedno u Šestu mušku gimnaziju. On je bio briljantan učenik. U svemu najbolji, najpametniji, najobrazovaniji. Obožavali su ga i učenici i profesori. Kada je došao trenutak da posle završene gimnazije krenemo na fakultet, S. je, na iznenađenje mnogih, upisao filozofiju. Ne mogu reći da je u to vreme studirati filozofiju značilo nešto posebno. Ali dobro, svi smo verovali da će S. napraviti briljantnu karijeru kao političar, diplomata… Nije bilo ništa od toga. Posle završenih studija S. se zaposlio u srednjoj školi i ceo svoj radni vek proveo je u školi kao profesor filozofije. Žena mu je dugo bolovala posle rođenja sina. I mlada je umrla. S. je sam odgajao dete, školovao ga i brinuo o njemu.

Godine su nas razdvojile. Svako je išao svojim životnim putem, više ili manje uspešnim. Kada smo se sretali na godišnjicama mature, uvek je izazivao znatiželjne poglede i večno pitanje: kako to da ti ništa nisi uradio u životu? Ti si bio najbolji od svih nas. Mnogi naši školski drugovi prosečnog znanja i obrazovanja pravili su karijere, bogatili se, zidali vile i vozili luksuzne automobile.

Posle odlaska u penziju počeli smo ponovo da se družimo. On je ponekad znao da kaže: ,,Prošlost ne možeš promeniti”.

Prošle nedelje kada smo se našli u kafiću S. je bio veoma zamišljen. Na moje pitanje o čemu se radi, rekao je: ,,Ti znaš moga sina od detinjstva, završio je ekonomiju s visokim ocenama, ali već nekoliko godina ne može da se zaposli. Konkurisao je više puta za razne poslove i ništa. Njegov kolega koji je mnogo slabiji student zaposlio se odmah posle studija… Kada sam pitao sina kako mu je to uspelo, on mi je rekao: ’Otac moga druga je telefonirao gde treba i stvar je rešena. Ja sam tebe sto puta molio da i ti nekom telefoniraš, ti nisi hteo. Otac moga druga drži kockarnicu i on zna kome da telefonira, a ti si profesor i ne znaš kome da telefoniraš. Reci lepo da nećeš i gotova stvar’.

Moj sin je uzeo telefonsku slušalicu i rekao: ’Telefoniraj!’ Ja sam odložio slušalicu jer nisam hteo nikome da telefoniram. Sin se besno okrenuo i otišao. I od tog dana, više mi se ne javlja.”

Nisam znao šta da kažem. Često najviše povređujemo one do kojih nam je najviše stalo.

S. je mirno nastavio: ,,Zar u ovoj zemlji sve mora da se rešava ’preko veze’ i poznanstva? Hoćete kod lekara, treba vam veza, hoćete u sud, treba vam veza, za zaposlenje treba vam veza…Ne može ni da se umre ’bez veze’! Treba veza za sahranu… Nedavno sam primljen u jednu uglednu beogradsku bolnicu zbog hitne hirurške intervencije. U sobi je bilo nekoliko bolesnika i svu su tu bili ’preko veze’… Jednom je doktor zemljak, drugom je žena prijateljica doktorove žene, treći ima ćerku koja ide u isti razred s doktorovom ćerkom. Jedino sam ja tu bio ’bez veze’. Osećao sam se kao građanin drugog reda. ’Veza’ je način funkcionisanja u odsustvu države.

Ja sam četrdeset godina učio svoje učenike da se u životu sve postiže trudom i radom. I često se setim svog profesora Miloša Đurića koji je za vreme rata 1941. godine odbio da potpiše ’Apel srpskom narodu’ koji je pozivao na red i poslušnost okupatoru. I kad ga je jedan muzičar opomenuo da to može biti opasno, on je odgovorio: ’Lako je tebi, ti diple sviraš, a ja svojim studentima etiku predajem.’

I ja svojim đacima predajem etiku. Kako da ih molim za uslugu i vezu? Mnogi od mojih bivših đaka su na značajnim političkim i društvenim funkcijama. Verovatno bi to učinili za mene. Reci mi iskreno da li ja volim manje svoje dete od ostalih roditelja ili sam obična budala.”

Slušajući moga druga, razmišljao sam o svojoj ćerki. Ona je završila u Americi redovne studije na prestižnom Kolumbija univerzitetu u Njujorku, magistrirala i doktorirala. Dobila je posao odmah posle završenih studija i danas je profesor na Univerzitetu u Majamiju. Otišla je sama u Ameriku, sama se izborila za stipendiju. Nije bilo ni veza ni poznanstva. Nije bilo nikoga da telefonira za nju. Sve što je postigla, postigla je radom i svojim znanjem. I to tamo neko zna da ceni. Zašto mi to ne znamo da cenimo i poštujemo?

Da bih nekako pomogao svom prijatelju, sutradan sam telefonirao njegovom sinu koga poznajem od malena i ponudio mu svoju pomoć. Sin S. mi je hladno odgovorio: ,,Otac moga druga je telefonirao gde treba i sve je sređeno. Dobio sam posao. On se pokazao bolji otac od mog rođenog oca. Ja više nemam oca.”

Ostao sam bez reči.

Sledeće nedelje moj prijatelj S. je došao u ,,Šansu” i s vrata povikao: ,,Danas ja častim piće.” Zašto?

,,Moj sin je dobio posao.” Kako?

,,Telefonirao sam gde treba i sve je sređeno.”

Znao sam da to nije istina, ali nisam ništa rekao. Samo sam klimnuo glavom u znak odobravanja. Video sam suzu u oku moga druga… Ali to je već za neku drugu priču…

PS ,,U životu se retko dešava da se srećemo sa dobrim ljudima i što je žalosno da od tih susreta ne ostane ništa drugo do samo uspomena.” (A. P. Čehov).

*Profesor FDU