Kraj ere multikulturalizma?

Simbolično i praktično, odluka britanskih birača u junu 2016. da Velika Britanija istupi iz Evropske unije, i namera novoizabranog predsednika SAD Donalda Trampa da sagradi zid na granici s Meksikom označavaju kraj ere u kojoj je multikulturalizam bio neformalna ideologija zapadnih demokratija.

Skeptici su međutim odavno izražavali svoje sumnje u multikulturalizam. Semjuel Hantington je o tome pisao još 1993. a njegove teze su dobile svoju potvrdu u Americi 11. septembra 2001. U Evropi je u međuvremenu takođe porasla svest o tome da je integrisanje raznih kulturnih i verskih grupa u zajednički sistem vrednosti neka vrsta utopije. To je u velikoj meri rezultat nemogućnosti liberalnih i progresivnih snaga da ponude adekvatan odgovor na pitanje gde tolerancija prema različitosti prestaje, a gde borba za slobodu savesti i izražavanja, za jednaka ženska prava itd. počinje. Angela Merkel je doduše još u oktobru 2010. rekla da je „multikulturalizam propao, i to skroz propao”. I Dejvid Kameron, u svom prvom govoru kao britanski premijer u februaru 2011, iskoristio je reči Merkelove, konstatujući da je „državni multikulturalizam propao”. Kameron je imao mnogo razloga da bude razočaran rezultatima multikulturalizma. Da pomenemo samo jedan primer: više britanskih muslimana se dobrovoljno pridružilo tzv. Islamskoj državi nego što služi u britanskim vojnim snagama.

Mnogi intelektualci u Americi i Evropi takođe su izgubili nadu da liberalne demokratije mogu uspešno da podmire razne kulturne i konfesionalne ideologije. Među najglasnijima u skorije vreme je francuski filozof Alen Finkelkraut koji tvrdi da je „Francuska na putu dezintegracije. Donedavno, Francuska je uspešno integrisala svoje imigrante i time se ponosila. Međutim, sada se raspada pred našim očima… Gde se moglo verovati u neku harmoniju, mržnja preovladava”.

U ovakvom ambijentu jačanje antiimigrantskih pokreta u Austriji, Francuskoj, Nemačkoj i skoro svim ostalim evropskim zemljama nije nikakvo iznenađenje. Širom Evrope sudski procesi se vode povodom toga da li minaret sme da se podigne u nekom gradu, da li burka treba da bude zabranjena, i čak da li roditelji moraju da dopuste da devojčice i dečaci plivaju u istom bazenu. U Holandiji, suočen s kontroverzom da neki vozači javnog prevoza neće da se rukuju sa ženskim putnicima, premijer Mark Rute je nedavno izjavio: „Ponašajte se normalno ili idite odavde… Ako živite u zemlji gde vam toliko smeta kako se ponašamo, imate izbor. Idite odavde! Ne morate ovde da budete!”

Era multikulturalizma na Balkanu (drugim rečima „bratstva i jedinstva”) odavno je i definitivno prošla kad je raspad multietničke Jugoslavije etablirao mononacionalne (i u najvećoj meri monokulturne) države kao političku i društvenu normu. Međutim, ekstremni pojedinci i pokreti na Balkanu odavno su propagirali svoju viziju zatvorenih kulturno-konfesionalnih zajednica. Najizrazitiji primer je bio Alija Izetbegović koji je pre skoro pedeset godina konstatovao da „nema mira ni koegzistencije između 'islamske vjere' i neislamskih društvenih i političkih institucija”. Drugim rečima, Izetbegović je ovde u stvari najavio neprestani rat – na religijskoj osnovi – protiv svega drugog i drugačijeg od njegovog ličnog verskog i filozofskog opredeljenja.

U narednim decenijama, Izetbegovićevi naslednici i istomišljenici su krenuli da ispunjavaju njegove poruke na terenu, što se vidi skoro svakog dana i na svakom koraku. Smeta im što slika „Kosovka devojka” visi u Urgentnom centru u Podgorici. Smeta im što hor peva „Marš na Drinu” u Ujedinjenim nacijama. Smeta im Miroslav Ilić, čiji je nedavni koncert u Sarajevu otkazan. Smeta im „srpska salata”, pa je povučena iz jelovnika Parlamenta BiH. Smeta im 9. januar. Smeta im nobelovac Ivo Andrić, koji se u „naučnim radovima” Rusmira Mahmutčehajića sada smatra „estetičarem genocida”. Smeta im Njegoš koji je sada proglašen „genocidnim pesnikom” dok Mustafa Cerić „korene genocida” vidi u „Gorskom vijencu”. Smetaju im nacionalno mešoviti brakovi koje isti Cerić smatra „drugom vrstom genocida”. Smeta im ekavica, a i božićna jelka u Predsedništvu BiH, koja je morala biti uklonjena da ne bi „uvredila” arapske goste. Smeta i Deda Mraz…

Uz ovoliko netrpeljivosti, smetaju im naravno i komšije i sugrađani. Kolega Alije Izetbegovića iz Sarajevskog procesa 1983, Džemaludin Latić, tvrdi: „Duhovno i emocionalno bliži mi je musliman na Filipinima nego Hrvat u Sarajevu," a vođa vehabijske zajednice u Bosni Bilal Bosnić ubeđuje sledbenike da „moramo da mrzimo nevernike, pa čak oni bili i naše komšije ili živeli u našim kućama”. Vrhunac ove netrpeljivosti vidi se i u rečima publiciste Fatmira Alispahića koji tvrdi da „mi ne možemo, i pored najbolje volje, poreći da je srpski narod genocidan”. Da ironija multikulturalizma na Balkanu bude kompletna, Alispahić uporno sebe predstavlja kao antifašistu koji se bori za tolerantnu multikulturnu demokratiju.

Naravno, nisu samo Srbi na nišanu Izetbegovićevih naslednika. Za njih je takođe problematično da Hrvati biraju svoje političke predstavnike, da imaju svoj entitet, da imaju svoj javni televizijski servis itd.

Na ovim primerima se vidi da se na Balkanu, kao i po celoj Evropi, sve više nameće pitanje samog kvaliteta „multikulturnog društva” u savremenom svetu. Šta je svrha „suživota” u zajednicama u kojima skoro svaki elemenat tradicije, kulture, identiteta, pa i vrednosti jedne skupine postanu toliko neprihvatljive za drugu skupinu? Čak i kad je multikulturalizam bio u „intelektualnoj modi”, političke i društvene elite nisu našle odgovarajuće intelektualne odgovore na ova pitanja. U eri Trampa i Evrope posle „bregzita”, razočarenje multikulturalizmom u evropskim demokratijama i hronične nefunkcionalnosti preostalih multietničkih država na Balkanu, ne daju mnogo nade da će te iste elite smoći snage ili znanja da nađu neko prihvatljivo rešenje.

Predsednik SEERECON-a, firme za strateški konsalting i analiziranje političkog i bezbednosnog rizika u jugoistočnoj Evropi