Manje od igre

Nakon fudbalske utakmice koju su, početkom marta, „na našem najvećem stadionu” odigrali Crvena zvezda i Partizan, nećemo pogrešiti ako kažemo da je večiti derbi „samo reč, i ništa više“!

Dekonstrukcija najvećeg domaćeg sportskog događaja traje koliko i raspad Jugoslavije i pokrpljavanje Srbije, ali ono što se dešavalo na terenu i na tribinama stadiona „Rajko Mitić” pokolebalo bi i najdobronamernije optimiste. Igrači oba tima više su se svađali sa sudijama nego što su igrali fudbal, sudije su grešile kad god im se za to ukazala prilika, a navijači koji su platili kartu da bi gledali utakmicu nisu to mogli zbog huligana koji su besplatno ušli na stadion da bi ga zapalili.

Ko nije bio na stadionu, mogao je da gleda tu bruku i sramotu jedino ako se pretplatio na paket kablovskih sportskih kanala, jer domaći fudbal odavno ne možete da gledate na kanalima Javnog medijskog servisa. Poput mnogih drugih sportova, i „najvažnija sporedna stvar na svetu” ne pripada više svetu fizičke kulture, već polusvetu „sportskih” kladionica. Ali, ako je i tako, za ono što se te martovske subote dešavalo na beogradskoj „Marakani” trebalo bi izmisliti neki novi kladioničarski znak, jer konačni rezultat nije bio nerešen, već – nerešiv!

Što se fudbalske igre tiče, nerešiva je enigma: kako to da naši fudbaleri po domaćim terenima uglavnom šetaju ili tek trčkaraju, dok čim odu u neki inostrani klub – jurcaju kao da ih je ujeo obad?! Odgovor na ovo pitanje dodatno komplikuje istovetno indolentno ponašanje inostranih fudbalera, kojima na našim stadionima noge naprasno „otežaju”, pa se i oni vuku kao prebijene mačke do poslednjeg sudijskog zvižduka.

Svi se slažu da je na „punim tribinama ludih navijača” atmosfera mnogo življa nego na fudbalskom terenu, ali ovakva živost donosi previše mrtvih i ranjenih i premalo identifikovanih, osuđenih i upućenih na izdržavanje dugogodišnje zatvorske kazne. I koliko god puta da smo čuli kako postoji recept za oporavak domaćeg fudbala, toliko puta smo čuli da država nema kapacitet da se obračuna s huliganima.

Ali, sva je prilika da je i tome došao kraj! Naime, baš nekako u vreme dok su „navijači” na večitom derbiju palili stolice, bacali baklje u teren i sasvim prirodno tukli sina Jovana Memedovića, izvesni ruski fudbalski zvaničnik predložio je da se huliganizam pretvori u sport, pa da se na predstojećem mundijalu, već narednog leta, u arenama organizuju tuče navijačkih ekipa. Baćuška nije propustio priliku da pri iznošenju ovog „konstruktivnog“ predloga pošteno izvređa engleske huligane koji, po njemu, ne znaju dobro da se lemaju, ali nije objasnio kako sprečiti nerede na tribinama arene u kojoj se odigravaju neredi i da li bi kladionice primale opklade na ishode ovih ozvaničenih masakara.

Kolika bi bila kvota za neki lepi, mali huliganski genocid?!

I nemojte se iznenaditi ako kroz koju godinu, umesto utakmice u kojoj Barselona iz čista mira uvali Pari Sen Žermenu šest komada, na RTS-u, u terminu Lige šampiona gledate makljažu u okviru Lige huligana. Čak i ako se to ne desi tako skoro, fudbal je, a naročito ovaj naš, postao manje od igre!

Nenad Bjeković reče kako je poslednji večiti derbi bio dosadniji od baleta. Udruženje baletskih umetnika Srbije još nije reagovalo na ovu uvredu, ali pre će biti kako su nedovoljno zalaganje igrača, preterano zalaganje stručnih štabova, očajne sudije, kršenje svih mogućih pravila igre i nasilje na tribinama slika i prilika aktuelne predizborne kampanje.

Isti će biti i rezultat. Dakle, ne nerešen, već – nerešiv!

Pisac