Kritika srpskih kritičara

U Melbourne od 1950 - 1978 radila izdavacka kuca Srpska Misao koju je osnovao Dr. Uros Stankovic. Izdato je 0ko 80 knjiga na cirilici od Srpskih pisaca iz diaspore.Knjige su prodavane nasem narodu sirom sveta a po 2 primerka knjge slant je Narodnoj Biblioteci u Beograd. Izdavac je imao oko 3.ooo pretplatnika. Ta izdanja su u kucama mnogi nasi doseljenika u Americi, Australiji i po raznim zemljama sveta. O aktivnosti toga izdavaca pisana je i doktorska teza . Legat Urosa Stankovica i njegova arhiva je u biblioteci Melbourne Univerziteta. Srpska Misao je bila prvi izdavac u Australiji koji je stampao na jeziku koji nije Engleski i usla je u istoriju doseljenistva

Generacija pisaca tipa "Top je bio vreo" još nije naučila da piše. Prethodnu generaciju, decu stasalu oko Vide Ognjenović, sa obeležjima "paravojne književne formacije" koja je "zaposela sva strateška mesta srpske književnosti i sve iole darovite autore proterala u zemlju Nedodjiju" (sjajna formulacija ispisana na Odluci o dodeli književne nagrade "Srpska sarma" Ognjenovićki, Pantiću i Bajcu) karakteriše samo uporna i dobra volja da pišu à la Kiš pa im kao Kišu to ne ide od ruke. Oponašanje oponašatelja je uvek više nego problematično. Ali, kao što rekoh i u mom prethodnom komentaru, Srbija ima tuce bezobrazno skrajnutih pisaca. Akcija otkrivanja tih pisaca mogla bi da počne upravo na stranicama "Politike" poput nedavno uspešno sprovedene akcije promovisanja mladih srpskih pisaca, od kojih, opet, ni svi promovisani nisu prepoznatljivo dobri pisci. Validni književno-vrednosni iskazi se mogu učiti - samo treba posećivati biblioteke. Talenat se tom poslu pridružuje sa jedan odsto.

Tarski je u svojoj ''sematickoj teoriji istine'' uveo razliku izmedju ''meta jezika'' i jezika o kome je rec. Zbog ''samoreferencije'' nastaju logicki paradoksi koje je hteo da izbegne ali sa cudnim rezultatom beskrajnih ''objekt jezika'' i ''meta jezika''. ''Kritika kritike '' pretpostavlja ''meta kritiku'' u slicnom smislu. Ali veci problem je pitanje ''naucnog statusa'' literature uopste te njene ''kritike'' posebno. Posto za takozvane ''vrednosne iskaze'' ne vazi kriterijum istine a vrednovanje literature nije moguce bez ''vrednosnih iskaza'' izgleda ocevidno da literatura te i njena kritika nisu nauke po modernom shvatanju naucne metodologije.

Razlika izmedju nauke i literature je njihov cilj. Cilj nauke je istina cilj literature je umetnost odnosno estetika. Vrednovanje se razlikuje. Za nauku postoji samo jedan kriterijum : istina ili neistina. Umetnost pretpostavlja vrednovanje dok za vrednosne iskaze ne vazi kriterijum istine. Od davno je poznato da se o ukusima ne vredi raspravljati. Da to ipak cinimo nema veze sa istinom ali ima sa nasom psihologijom. ''Ko sta voli''.

Критика, књижевна и свака друга, је данас типично више заинтересована за политику него за квалитет онога што критикује. Па, реално кога више брига за мишљење критике?