Ludovali smo kao da je 1929.

Ako Ben Bernanke bude uspeo da spreči krah finansijskog sistema, dobiće zaslužene pohvale za svoj herojski trud.

Međutim, pitanje koje bi trebalo postaviti glasi: kako smo stigli dovde?

Zašto je finansijskom sistemu potrebno spasavanje?

Odgovor je da u suštini plaćamo cenu svojevoljne amnezije. Odlučili smo da zaboravimo šta se dogodilo tridesetih godina prošlog veka i odbivši da učimo iz istorije – mi je sada ponavljamo.

Suprotno popularnom uverenju, krah berze 1929. nije bio ključni momenat u Velikoj depresiji. Ono što je pretvorilo običnu recesiju u kolaps sa civilizacijskim posledicama bio je talas opsade banaka u Americi 1930. i 1931.

Kriza bankarstva trideset godina prošlog veka pokazala je da neregulisana finansijska tržišta bez nadzora suviše lako mogu da dožive katastrofalan sunovrat.

No, kako su decenije prolazile ova lekcija je zaboravljena i sada je učimo na teži način.

Da bi se razumeo problem, mora se znati šta banke rade.

Banke postoje da pomire suprotstavljene interese štediša i pozajmljivača. Štediše žele slobodu – pristup novcu za kratko vreme. Uzajmilac želi poverenje: neće da rizikuje da mu se iznenada zatraži otplata.

Banke obično zadovoljavaju želje obe strane: deponenti imaju pristup svom novcu kad god žele, a najveći deo novca koji se poveri bankama ide u dugoročne kredite. To funkcioniše zato što se povučeni novac manje-više nadomeštava novim depozitima, pa su banci potrebne samo skromne rezerve keša da bi svoja obećanja ispunila.

Međutim, ponekad – često samo na osnovu puke glasine – banka bude izložena navali štediša, kada veliki broj deponenata istovremeno pokušava da povuče novac. Tako banka iz koje deponenti hoće da povuku novac ostaje bez keša kojim podmiruje zahteve i može da propadne čak i ako je glasina bila lažna.

Da stvar bude gora, juriš na banku može da bude zarazan. Ako deponenti jedne banke izgube novac, verovatno će se unervoziti i deponenti druge banke, što pokreće lančanu reakciju. A može da bude i širih ekonomskih posledica: dok preživele banke pokušavaju da prikupe keš obustavljajući odobravanje kredita, nastaje začarani krug u kome navale na banke izazivaju slom kreditnog tržišta, zbog kojeg druge firme propadaju, a to opet stvara nove probleme za banke i tako dalje.

To je ukratko ono što se dogodilo 1930. i 1931. i zbog čega je Velika depresija bila onako dramatična. Zato se kongres postarao da se to nikada ne ponovi sistemom propisa i garancija koje su obezbedile zaštitnu mrežu za finansijski sistem.

I svi smo kasnije živeli srećno, ali ne zauvek.

Volstrit je negodovao zbog propisa koji su ograničavali rizik, ali i mogući profit. I malo-pomalo je izvrdao – jednim delom ubedivši političare da olabave pravila, ali uglavnom stvarajući „bankarski sistem u senci” koji se oslanjao na složene finansijske aranžmane kojim se zaobilazila bezbednosna regulativa bankarstva.

Na primer, u starom sistemu, štediše su imale zakonski strogo regulisano federalno osiguranje depozita, a banke su njihov novac koristile za stambene kredite. Vremenom je to, međutim, zamenjeno manje bezbednim sistemom.

Kako su godine prolazile, bankarstvo u senci je preuzimalo sve više posla jer su igrači u ovom sistemu bez propisa imali, izgleda, bolje ponude od konvencionalnih banaka. U međuvremenu, svi oni koji su brinuli zbog činjenice da novom, vrlom svetu finansija nedostaje sigurnosna mreža etiketirani su kao beznadežno staromodni.

U prevodu, ludovali smo kao da je 1929. – a sada je došla 1930.

Aktuelna finansijska kriza zapravo je „apdejtovana” verzija juriša na banke od pre tri generacije. Samo što ljudi sada ne izvlače novac iz banaka da bi ga stavili u slamarice, već rade ono što je današnji ekvivalent tome – izvlače novac iz bankarskog sistema u senci da bi ga pretvorili u blagajničke zapise. A posledica je kao i onda začarani krug finansijskog zatezanja.

Bernanke i njegove kolege u Federalnim rezervama čine sve što mogu da prekinu taj začarani krug. Možemo samo da se nadamo da će uspeti. U protivnom, nekoliko sledećih godina biće vrlo neprijatne – ne nova Velika depresija, nadamo se, ali sigurno najgora kriza posle više decenija.

Čak i ako Bernanke uspe, to nije način da se vodi ekonomija. Vreme je da se nauče lekcije iz tridesetih i da se ponovo uspostavi kontrola nad finansijskim sistemom.

(Objavljeno u Njujork Tajmsu 21. marta)