Jugoslavija u Srbiji – krađa istorije

Ne volim istoriju. Volim budućnost i ne mislim da zakopavanje u istoriju omogućuje pametniju budućnost. Naprotiv, budućnost je stvar izbora, slobode, a ne jednostavna posledica već učinjenog. Čak i sama prošlost može da se tumači kao sistem izbora koji su mogli da budu drugačiji. Odnos slobodne volje i determinizma ostaje zauvek otvoreno pitanje jer je taj odnos uvek i kontekstualizovan i uvremenjen. Ono što je potrebno naučiti iz istorije je upravo to – slobodna volja kao izbor između različitih mogućnosti i akumulacija posledica tog izbora, mogu da vode u raj ili u pakao. Na tome počiva odgovornost društvenih aktera za „pravljenje“ istorije.

Ali, mi ovde, istoriju koristimo za druge svrhe. Sveprisutna trivijalizacija istorije služi da se odbrane veoma različite ideološke pozicije. Najviše od svega me brine svođenje istorije na političku istoriju, usmerenu na razotkrivanje kuloarskih dogovora između velikih (muških) vođa. U stvari, odbijam da vidim sve ostale društvene aktere kao nebitne i nemoćne, izmanipulisane i sluđene. Ovo je posebno problem u tumačenju istorije Jugoslavije, pri čemu se ona najčešće svodi na tezu o „promašenom projektu“. Kako  nisam pripadala povlašćenoj eliti za vreme socijalizma, nemam nikakvih ličnih razloga da posebno branim Jugoslaviju, ali verujem da je pitanje utvrđivanja objektivne istine, i još više, utvrđivanje legitimnog ugla iz koga se stvari analiziraju, isuviše bitno da bi se prepustilo strastima kafanskih „šovinističkih farsi“.

Naučna savetnica, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja Hjuson

CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU