Latinični apsurdi republičkih organa

Ni 11 godina posle usvajanja Ustava država nije obezbedila stvarnu službenu upotrebu ćirilice, pa nas zato raduju medijski napisi koji najavljuju da će se po tom pitanju ipak nešto promeniti. Na žalost, već letimičan pogled na sadržaje koje pomenuti naslovi najavljuju ukazuje na suštinsko nerazumevanje problema u vezi s primenom zakona i doslednom službenom upotrebom srpskog jezika i ćiriličkog pisma. A to je, iskustvo nam govori, uvod i plodno tlo za nove probleme, povrede prava i društvene podele.

Izdavanje latiničnih službenih akata pojedinih republičkih organa ili nekih gradskih službi u Beogradu dovoljno govori o apsurdnosti situacije. Toj apsurdnosti još više doprinose objašnjenja prema kojima službena upotreba ćiriličkog pisma nije obezbeđena zbog propusta prilikom javne nabavke ili zastarelosti informatičke opreme koja podržava samo latinicu.

A jedan od osnovnih problema je u tome da Republika Srbija nema definisanu jezičku politiku. Sama činjenica da je sistemski zakon donet još 1991. godine dovoljno ukazuje na to, dok podatak da je ovaj propis nekoliko puta menjan i dopunjavan (poslednji put 2010), govori u prilog tome da postoje svest o problemima u primeni i pokušaji njihovog prevazilaženja. Međutim, problemi ne samo da nisu nestali, nego su se povećali. Bez javne rasprave, koju bi morala da predvodi struka, beskrajne izmene i dopune samog zakona očigledno su jalov posao.

Zamenik zaštitnika građana za prava nacionalnih manjina

CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU