Hvala do neba

Danima, preciznije od 27. juna, štrajk zaposlenih u „Fijatu” bila je top vest o kojoj su govorili svi: i vlast i opozicija i sindikalci, ekonomisti, analitičari, „radnici i poštena inteligencija” (kako se to nekada govorilo)... Pravljene su specijalne emisije i TV prilozi, razbuktala se polemika na društvenim mrežama o tome ko je u pravu a ko bi „hleba preko pogače”. I onda se u utorak dogodio pomak u Kragujevcu gde je sazvana konferencija za novinare na kojoj su premijerka Ana Brnabić i predsednik Štrajkačkog odbora kragujevače fabrike Zoran Marković obelodanili da će otpočeti razgovore sa menadžmentom „Fijat Krajsler automobili Srbije” i pozvali radnike da se sutradan pojave na radnim mestima i da u fabrici otpočne proizvodnja.

Bilo je zanimljivo kako su o tome izvestile televizije: oni koji su u to vreme emitovali turske serije, nisu ih prekidali, Radio-televizija Srbije je preko Radašina iz Petlovca (repriza serije „Selo gori, a baba se češlja) „pustila” kajron sa tom vešću a samo je Televizija N1 direktno prenosila obraćanje iz Kragujevca.

U Srbiji, zemlji u kojoj su najskuplje reči hvala, molim i izvini ova prva se nemilice troši u svim informativnim emisijama u kojima se uključuju reporteri sa lica mesta. Prezenter emisije obavezno srdačno zahvaljuje novinaru (koji samo radi svoj posao) pa sve vreme slušamo Nado, hvala, Vera, hvala... Još kad izveštač razgovara sa nekom ličnošću na važnoj poziciji u političkom ili javnom životu ili ekskluzivnim sagovornikom a kolega iz studija kaže: „Hvala tebi i tvom sagovorniku”... Tada čovek pusti mašti na volju da zamisli nadrealnu situaciju: da recimo novinaru u Britaniji posle intervjua sa kraljicom voditelj vesti kaže: „Hvala tebi i tvojoj sagovornici”... Jeste preterano poređenje, ali... Lepo je biti kurtoazan ali se mora i znati da ono što je u opisu radnog mesta i za šta se prima plata, ne zahteva preterivanja. Posebno što smo svakodnevno svedoci da tokom razgovora u TV studiju gledalac, koji je propustio da u prvoj minuti čuje ime i profesiju gosta, ili da to pročita na ekranu, ostane do kraja priloga u nedoumici ko je pričao i – zašto je baš on bio pred kamerama...

Nedavno je u Dnevniku Radio-televizije Srbije pokrenuta tema dečijih igranih filmova i činjenice da je tek svaki stoti film namenjen mladoj generaciji. Nezainteresovanost producenata objašnjena je time što dečiji filmovi na duge staze vraćaju uloženi novac za razliku od bioskopskih hitova koji vrlo brzo postanu rekordni po broju gledalaca. Upravo je javni servis taj koji ima adut i čitav bi utisak o dobro pogođenoj temi bio neuporedivo jači da je momenat iskorišćen da se prikaže, na primer, kratki dečiji TV film „Nestaško”, snimljen 1986. po scenariju Gordana Mihića u režiji Zdravka Šotre, i tako potkrepi teza o važnosti kvalitetnih dela u odrastanju mališana koji su spletom nesrećnih okolnosti prepušteni rijaliti zaglupljivanju.