Kad proradi poligraf u sudnici

Ko­li­ko ob­duk­ci­ja ste oba­vi­li na mr­tvim lju­di­ma?

– Sve ob­duk­ci­je sam oba­vio na mr­tvim lju­di­ma.

–  Da li ste pro­ve­ri­li da li pa­ci­jent di­še pre ne­go što ste za­po­če­li ob­duk­ci­ju?

– Ne.

– Da li ste se uve­ri­li da ne­ma puls?

– Ni­sam.

– Da li ste na bi­lo ko­ji na­čin pro­ve­ri­li da li mu ku­ca sr­ce?

– Ne.

– I po­red to­ga tvr­di­te da je bio mr­tav pre ne­go što ste po­če­li ob­duk­ci­ju?

– Da.

– Na osno­vu če­ga?

– Za­to što mu je mo­zak bio u te­gli sa for­ma­li­nom na sto­lu pre­ko pu­ta.

– Da li ste sa­mo zbog te či­nje­ni­ce si­gur­ni da ni­je bio živ? 

–  Ne, ustao je i od­še­tao, a sa­da se ne­gde ba­vi advo­ka­tu­rom.

 

Ovaj di­ja­log se stvar­no od­i­grao u jed­noj sud­ni­ci u Ame­ri­ci, ka­da je advo­kat is­pi­ti­vao pa­to­lo­ga, na sve na­či­ne po­ku­ša­va­ju­ći da obo­ri op­tu­žbu. 

Dra­ma­tič­ni di­ja­lo­zi una­kr­snog is­pi­ti­va­nja, kao na fil­mu, naj­za­ni­mlji­vi­ji su de­lo­vi su­đe­nja. 

Ovo pra­vi­lo pre­u­ze­to je iz an­glo­sak­son­skog pro­ce­snog pra­va i uve­de­no u sud­ski pra­vo­sud­ni si­stem 2011. go­di­ne. 

Pra­vi­la ka­žu da su po­sle osnov­nog is­pi­ti­va­nja sva pi­ta­nja do­zvo­lje­na, čak i ona su­ge­stiv­na. Po­ne­kad iz­gle­da­ju be­smi­sle­no, ali vešt advo­kat ide ka ci­lju i ka­da ni­ko­me u sud­ni­ci ni­je ja­sno šta že­li da iz­vu­če iz sve­do­ka. Po­la­ko ga opu­šta na­iz­gled ne­va­žnim pi­ta­nji­ma i do­bi­ja pa­žnju svih u sud­ni­ci. Ka­da na kra­ju po­en­ti­ra, svi oče­ku­ju da se sve­dok ili op­tu­že­ni slo­mi pred svi­ma, po­ka­je se, pro­me­ni is­kaz i pri­zna da je kriv ili da je la­gao. Ipak, to se u prak­si naj­če­šće ne do­ga­đa. 

Ka­da sve­do­ka is­pi­ta ona stra­na ko­ja ga je pred­lo­ži­la, od­no­sno onaj či­ji je sve­dok, tu oso­bu „do­bi­ja” su­prot­na stra­na. Pra­vo na su­ge­stiv­na pi­ta­nja ob­ja­šnja­va se na­če­lom jed­na­ko­sti oruž­ja u sud­ni­ci. Na­i­me, pret­po­stav­ka je da je onaj ko je po­zvao sve­do­ka već raz­go­va­rao sa njim, zna šta će da ka­že i pri­pre­mio ga da sve­do­či ona­ko ka­ko mu od­go­va­ra. To za­kon na­dok­na­đu­je do­zvo­lom ko­ju da­je pro­tiv­nič­koj stra­ni – da po­sta­vlja su­ge­stiv­na pi­ta­nja i po­ku­ša da po­lju­lja nje­gov is­kaz. 

Je­dan od bo­ljih pri­me­ra uspe­šnog una­kr­snog is­pi­ti­va­nja je sve­do­če­nje iz­ve­snog bi­zni­sme­na ko­ji je pred Spe­ci­jal­nim su­dom op­tu­žio po­zna­ti nar­ko-klan za pra­nje nov­ca. Sve­dok tu­ži­la­štva re­dom je na­bra­jao da­tu­me, me­sta, lju­de, čak i apo­e­ne nov­ca za­ra­đe­nog od dro­ge ko­ji je opran ta­ko što je ula­gan u na­iz­gled le­gal­ne po­slo­ve. Se­ćao se ne­ve­ro­vat­nih de­ta­lja tih su­sre­ta, ali se sa­svim zbu­nio ka­da ga je od­bra­na upi­ta­la da ka­že ko­je go­di­ne je za­vr­šio osnov­nu ško­lu, a za­tim i da na­bro­ji ro­đen­da­ne svo­je de­ce. Do ta­da si­gu­ran sve­dok, ko­ji je na sud­sko ve­će osta­vio sna­žan uti­sak, od­jed­nom je po­čeo da mu­ca i gle­da le­vo-de­sno jer ni­je mo­gao da se se­ti po­da­ta­ka ko­je bi mo­rao da zna. Od­bra­na je po­sti­gla cilj. Tom čo­ve­ku sa­da se te­ško mo­že ve­ro­va­ti.

Naj­bo­lja una­kr­sna pi­ta­nja su krat­ka, ka­žu is­ku­sni advo­ka­ti. Sve­dok ne tre­ba da ima ni ma­glo­vi­tu pred­sta­vu o to­me za­što mu se po­sta­vlja­ju. Ta­ko onaj ko­ji una­kr­sno is­pi­tu­je ima glav­nu ulo­gu i su­di­je će gle­da­ti u nje­ga. Ka­da po­sta­vi ključ­no pi­ta­nje, ima­će svu pa­žnju i osta­će upe­ča­tljiv. 

Pri­mer sa po­čet­ka tek­sta po­ka­zu­je šta još mo­že da se de­si to­kom una­kr­snog is­pi­ti­va­nja ka­da se pro­ma­ši po­en­ta. Kao i sle­de­ći:

– Ko­li­ko de­ce ima­te?

– Tro­je.

– Ko­li­ko njih su de­ča­ci?

– Ni­je­dan.

– A ko­li­ko su de­voj­či­ce?

Ovo­me se na­sme­jao čak i su­di­ja.

Je­dan advo­kat ova­ko je po­ku­šao da ospo­ri očin­stvo jed­nom čo­ve­ku.

– Tvr­di­te da je vaš sin za­čet 8. av­gu­sta?

– Da.

– A šta ste vi ta­da ra­di­li?

Ne­ka­da advo­ka­ti pra­te svo­je be­le­ške i ne slu­ša­ju sve­do­ka pa­žlji­vo, pa po­stig­nu su­pro­tan efe­kat.

– Ka­že­te da je moj kli­jent go­spo­din Pe­tro­vić pro­va­lio u ku­ću go­spo­di­na Jo­va­no­vi­ća?

– Da.

– Vi ni­ste ula­zi­li u tu ku­ću?

– Ne.

– Šta ste tač­no vi ra­di­li?

– Sa­mo sam mu dr­žao „lo­pov­ske”

– Šta „lo­pov­ske”?

– Pa, lo­pov­ske mer­de­vi­ne – ka­zao je sve­dok po­ka­zu­ju­ći ru­ka­ma ka­ko se to ra­di.

– A gde ste po­sle osta­vi­li mer­de­vi­ne – pi­tao je po­vr­šni advo­kat.

Una­kr­sno is­pi­ti­va­nje je u Ame­ri­ci osno­va kri­vič­nog po­stup­ka i sma­tra se po­seb­nom in­te­lek­tu­al­nom ve­šti­nom ko­ja se uči go­di­na­ma. 

Kod nas je ovo na­če­lo još u fa­zi uho­da­va­nja jer u mno­gim su­do­vi­ma ne po­sto­ji mo­guć­nost ton­skog sni­ma­nja. Na­i­me, una­kr­sno is­pi­ti­va­nje ima naj­ve­ći efe­kat ka­da su­di­je či­ta­ju tran­skript, dok se dik­ti­ra­nje za­pi­sni­ka če­sto svo­di na do­dat­na pi­ta­nja i po­ja­šnja­va­nja ko­ja mo­gu da pro­me­ne uti­sak. 

– Re­kli ste da je moj kli­jent taj ko­ji je po­ku­šao da vas ubi­je? 

– Da.

– Pa, da li vas je ubio?

Ne­ve­ro­vat­no, ali i ovo se do­go­di­lo u Ame­ri­ci.

–  Sve­do­či­li ste da ste bi­li uda­lje­ni ma­nje od pet me­ta­ra od mog kli­jen­ta to­kom puc­nja­ve, zar ne?

– Da.

– Re­kli ste isti­nu?

– Je­sam.

– Bi­li ste ta­ko bli­zu i za­to ste si­gur­ni da mo­že­te pre­po­zna­ti onog ko je pu­cao?

– Na­rav­no.

– Da ste bi­li uda­lje­ni­ji, ne bi­ste to mo­gli sa ta­kvom si­gur­no­šću?

– Ap­so­lut­no.

– Da li ste isto to re­kli po­li­ci­ji od­mah po­sle do­ga­đa­ja?

– Da, ta­ko je.

– Da li ste raz­go­va­ra­li sa in­spek­tor­kom Mi­le­nom Jo­vić?

– Ne znam ime, ali bi­la je že­na.

– Ovo je njen iz­ve­štaj. Mo­lim vas, pro­ve­ri­te da li je vaš pot­pis na dnu stra­ne – ka­zao je advo­kat do­da­ju­ći sve­do­ku pa­pir.

– To je moj pot­pis – po­tvr­dio je.

– Sa­da mo­lim vas pro­či­taj­te deo va­še iz­ja­ve ko­ji je pod­vu­čen.

– Bio sam uda­ljen 15 me­ta­ra od me­sta na ko­jem je se­deo ubi­je­ni – pro­či­tao je sve­dok.

– Ne­mam vi­še pi­ta­nja – ka­zao je za­do­volj­ni bra­ni­lac.