Razglednica koje više nema
Kada se u prolazu čuje: „Opet gužve na Brankovom i Pančevcu”, odmah se zna na koja dva mosta se misli. Kada se kao orijentacija spomene „kod Politike” jasno je da sagovornik na umu ima sedamnaestospratnicu u kojoj stanuje najstariji list na Balkanu, a kada se kaže „kod Londona”, bez dodatnih objašnjenja Beograđanima je jasno gde treba da se sastanu. Ali, da postoji vremenska kapsula kroz koju bi mogli da prođu žitelji Beograda s kraja 19. i prve polovine 20. veka, verovatno ne bi znali na koje odrednice se misli. U gradu koji je u prošlom veku čak četiri puta bombardovan i u kome su se smenjivali brojni vladari i razni oblici vladavine, to nije ni čudno. Silna razaranja, a naročito aprilsko vaskršnje bombardovanje 1941, ali i politički prevrati, kao i različite, često protivrečne vizije urbanista, ostavili su brojne ožiljke na licu grada na ušću Save u Dunav. A da su istorijske okolnosti bile samo nešto blagonaklonije prema Beogradu i da urbanisti nisu pravili drastične zaokrete, turisti koji danas pohode našu prestonicu možda bi fotografije pravili kod Mosta kralja Aleksandra, hotela „London”, Maršalata dvora...
Mostovi koji nisu doživeli ni deceniju od izgradnje
Najlepšim beogradskim mostom poslednjih godina smatra se Most na Adi, ali da nije bilo bombardovanja u Drugom svetskom ratu, ovaj kolos nad Savom bi nizdvodnije imao konkurenciju. Svako ko malo zagleda Brankov most može da zaključi da su njegovi stubovi u srpsko-vizantijskom stilu, u priličnom neskladu sa njegovom konstrukcijom nad rekom. I taj utisak ne vara, jer Brankov most nije prvi na tim temeljima. Izvorno, bili su osnova visećem Mostu kralja Aleksandra koji je Zemun i stari Beograd povezao 1934. Taj most je u Beogradu toga doba bio poznat i kao Zemunski, a preko njega centar Zemuna i hotel „Moskva” su povezani tramvajem 14. Ovaj most dignut je u vazduh u aprilu 1941, a posle rata je odlučeno da Beograd treba da dobije stilski svedeniju mostovsku konstrukciju na tim stubovima.
Drugi prepoznatljiv most, ali na Dunavu, Beograd je dobio samo godinu posle Mosta kralja Aleksandra. Krajem 1935. izgrađen je Most kralja Petra Drugog. Ali, ni ova saobraćajnica preko reke nije imala bolju sudbinu. I njegovi delovi završili su u reci aprila 1941. kada je jugoslovenska vojska pokušala da uspori napredovanje nacista. Ovaj most je takođe obnovljen posle rata (1946. godine), ali o sa znatno drugačijom konstrukcijom. Most koji ga je nasledio i danas Beograđani i Vojvođani masovno koriste, a svi ga znamo kao Pančevački.
Nacionalno blago uništeno u ognju okupatora
Aprilsko bombardovanje 1941. bilo je kobno i za zdanja kulture i znanja. Viševekovno kulturno i književno blago Srbije tog proleća čekalo je u sanducima da sa Kosančićevog venca bude prevezeno na neko sigurnije mesto, ali je zauvek nestalo. U toku nacističkog bombardovanja prestonice u nepovrat je otišlo više stotina hiljada knjiga, dokumenata srednjovekovnih spisa, svezaka Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, zgrade koja je dve decenije ranije kupljena od industrijalca Milana Vape.
Nešto dalje odatle, takođe u centru, u prvoj polovini prošlog veka tadašnju Poenkareovu ulicu krasilo je zdanje Druge muške gimnazije. Zgrada koja je prilično lepo bila uklopljena među ostale u toj ulici, kuća gimnazijalaca bila je do 1941. kada je gotovo uništena u bombardovanju. Na njenom mestu šezdesetih je nikla sedamnaestospratnica u koju se uselio najstariji dnevni list na Balkanu. Prostor sa koga se nekada ulazilo u školu pre dve godine preimenovan je u Trg Politike, a nekadašnja gimnazija danas stanuje na Zelenom vencu kao Filološka.
Cara Uroša 20 – adresa namenjena veri
Kada beogradski nastavnici povremeno požele da đacima čas održe van školskih zidina, jedno od kulturnih zdanja je Galerija fresaka u Ulici cara Dušana 20. Ali, da Drugi svetski rat nije ostavio strašne ožiljke po Beogradu, na toj adresi bi se nalazilo drugo, ali takođe vrlo značajno zdanje – sinagoga Bet Izrael. Sefardska sinagoga, koju su nacisti spalili 1944, sagrađena je u mavarskom stilu po projektu Milana Kapetanovića. Kako je ostalo zabeleženo u hronikama, kamen temeljac za nju položio je kralj Petar Prvi 1907, a za nekoliko decenija postojanja bila je vrlo prepoznatljiv objekat u Beogradu zbog fasade sa vodoravnim trakama u bojama od kamena i opeke i ukrasima od terakote.
Od Simićeve kuće na periferiji do dvorskog kompleksa
Ako su na promenu izgleda neke lokacije prilično uticale i istorijske okolnosti i smene vladara i različite vizije arhitekata i urbanista, to je nekadašnji Dvorski park. Na ovom prostoru u prvoj polovini 19. veka političar i poslovni čovek Stojan Simić podigao je raskošnu kuću (prostor između dva današnja dvora), i nije delovalo da će to biti adresa srpskih dinastija u drugoj polovini 19. i u prvoj polovini 20. veka. Četrdesetih 19. veka prostor koji danas pripada užem centru grada bio je periferija. Srbija je 1842. Simićevu kuću otkupila i uredila za potrebe kneza Aleksandra Karađorđevića. Kada je on abdicirao 1858. to je postala rezidencija Obrenovića. Sa leve strane Simićevog zdanja (iz pravca današnje Ulice kralja Milana) polovinom 19. veka podignut je mali dvor (konak) u kome je kao prestolonaslednik boravio knez Mihailo. Sa desne strane Simićeve kuće, gledano iz istog pravca, Knez Miloš je 1858. rešio da gradi dvor za kneza Mihaila. To nije današnji Novi dvor, već njegov prethodnik. Ali knez Mihailo je ipak otišao u Simićevo zdanje, a u dvoru sa kulama boravile su državne institucije. Danas nema ni Simićevog zdanja, ni malog dvora, ni dvora sa kulama. Prvo je nestao mali dvor srušen u drugoj polovini 19. veka, a na čijem mestu je podignut Milanov dvor, koji znamo ko Stari dvor ili Skupštinu grada Beograda. Dve decenije kasnije nestalo je Simićevo zdanje. Srušeno je 1904. godine pošto su u njemu mučki ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga. Samo nekoliko godina kasnije srušen je i dvor sa kulama kako bi na tom mestu bio podignut dvor kralja Petra Prvog Karađorđevića. Dvorski kompleks iz pravca današnje Ulice kralja Milana svojevremeno su krasile velelepne kamene kapije, a u unutrašnjosti kompleksa i lučna zgrada Maršalata dvora. Danas nema dekorativnih kapija, niti Maršalata, a dva preostala dvora iako su opstala nisu očuvana u izvornom obliku. Naročito Stari. Spoljašnost Starog dvora su krasile dve oble kupole, skulpture orlova, ulaz iz pravca parka nije bio simetričan kao danas… Promeni izgleda kumovala su oštećenja dvorskog zdanja u Prvom, a naročito Drugom svetskom ratu, ali i posleratna obnova kada su načinjene i najznačajnije izmene. Po ideji urbanista, desetak godina posle Drugog svetskog rata srušena je prepoznatljiva zgrada Maršalata.
„London” i „Pariz”
Prvi prestonički hotel „Kod jelena”, kasnije „Staro zdanje” podignut je 1843. na uglu sadašnjih ulica Kralja Petra, Čubrine, Ivan-begove i Gračaničke. Ovu zgradu kraljica Natalija početkom 20. veka prodala je državi, koja je taj objekat ustupila direkciji državnih železnica. Zgrada prvog hotela srušena je 1938.
Malo ko zna zbog čega se „kod Londona” opisuje ugao Kneza Miloša i Kralja Milana. Tome je kumovao istoimeni hotel podignut 1873. godine. Njegovi stalni gosti bili su poslanici u toku zasedanja skupštine, koja se tada nalazila nešto niže.
Beograd je imao i svoj „Pariz” izgrađen oko 1870. na ulazu u prostor između Terazija i Trga Nikole Pašića. Sa mape prestonice nestao je ubrzo posle Drugog svetskog rata prilikom preuređenja centra glavnog grada Jugoslavije.
Balkansko poluostrvo mnogi nazivaju buretom baruta, a ni istoimeni hotel nazvan po njemu nije imao mirniju priču. Prvobitno hotelsko zdanje sa tim imenom kao jednospratno podignuto je 1860. Stari hotel na tom mestu se nalazio do 1935. kada je srušen, a onda je, po projektu arhitekte Aleksandra Jankovića, podignut onaj kakvim ga danas znamo i koji je u pesmi opevao i Zdravko Čolić.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
