Gde su granice stida

Ovih dana su mnoge novine  objavile podatak da je direktor Instituta za nuklearne nauke „Vinča” (u daljem tekstu INN „Vinča”) dr Milica Marčeta Kaninski (MMK) povećala platu svom sadašnjem suprugu Slavku Kariću (završen Fakultet bezbednosti) za 100.000 dinara tako da je ova u martu 2018. godine dostigla astronomskih 270.000 dinara.

Jednako velikodušna je bila i prema Karićevoj sestri i  bratu (administrativnim službenicima koji imaju plate kao ljudi s najvišim zvanjima u normalnim naučnim laboratorijama Instituta), dok je jetrvi prestao angažman po ugovoru u institutu i sada se čeka odobrenje ministarstva da je stave na budžet.  Sve nepodopštine, koje se u INN „Vinča” dešavaju od dolaska na vlast nove upravljačke garniture, teško je proveriti. Detalji poslovanja i plate su strogo čuvane tajne, za odavanje kojih se, po nedavno potpisanim ugovorima o radu, dobija otkaz.

Svi razlozi koje je „direktorka” ponudila javnosti pravdajući svoje postupke, normalnom umu su nepojmljivi, a iznošenje preuveličanih podataka o prihodovanju instituta sa tržišta nije potkrepljeno nikakvim pouzdanim referencama. Od svih tvrdnji, koje je pravdajući se iznela MMK, jedino joj se može verovati kad kaže: „Ja na institut gledam kao na moju kuću.” Zaboravila je gđa „direktorka” još samo da kaže: U njoj radim šta hoću i ne pitam šta košta!

Uz napomenu da je neznatna verovatnoća da će se iko iz nadležnog ministarstava pobrinuti da nešto preduzme, iako su na delu ne male devijacije, nego izgleda pravi „intelektualni razvrat”, želim samo da se osvrnem na „direktorkine” reči: „Onaj koga je država školovala da bude doktor nauka treba da radi za državu, a ne da naučne radove piše za sebe.” 

Kao prvo, niko ne piše naučne radove samo za sebe jer to uglavnom nije lak i prijatan posao. Kao drugo, većina naučnika danas u Srbiji svoje postojanje pred državom opravdava samo na osnovu štampanih radova u nekom od mnogih svetskih naučnih časopisa. Tako je u Srbiji, tako je i svugde u civilizovanom svetu. Kao treće, ova „direktorka” najvećeg srpskog naučnog instituta, u svojim nedavnim izjavama u javnosti se s neskrivenim nipodaštavanjem odnosila prema najbrojnijem i najvažnijem delu svog kadrovskog potencijala, svojoj „izbornoj bazi”, što je najblaže rečeno ne samo nekulturno nego i veoma glupo. 

I, kao poslednje, većina poslova koje su Vinčini naučnici i inženjeri godinama obavljali za privredu, uglavnom je bila monopolskog tipa proisteklog iz delatnosti INN „Vinča”, a manji deo po principu „nasumičnog hoda” – slično pijancima. Ovi poslovi su dobijani uglavnom zahvaljujući pozitivnoj slici u ovdašnjoj javnosti koju su stekle mnoge prethodne generacije istraživača i naučnika INN. 

Shvatajući da prezir prema naučnicima ne može biti slučajan, pokušah da razloge za ovakvo nerazumno zborenje glavnog čoveka instituta potražim u naučnostručnoj biografiji mlade „direktorke”. Ponešto i nađoh. Na jednom od nacionalnih projekata na kome učestvuje: „Vodonična energija – razvoj novih materijala: elektrolitičko dobijanje vodonika, vodonične gorivne ćelije, izotopski efekti”, pored dva pomoćnika direktora instituta iz njene matične Laboratorije za fizičku hemiju (LFH), Bojana Radaka i Vladimira Nikolića, na ovom projektu, kao istraživač saradnik,  figuriše i stručnjak za bezbednost, pomenuti muž (suprug) „direktorke” Slavko Karić. Na Kobsonu se može lako naći da je ovaj bezbednjak potpisan na četiri rada u „vrhunskim međunarodnim časopisima” u periodu od 2014. do 2017. godine, zajedno sa svojom odskora suprugom i „direktorkom”. Radovi u proseku imaju preko sedam autora, a jedan od koautora na sva četiri rada je i pomoćnik direktora za tehnološki razvoj Vladimir Nikolić. Koliko je, kada i kako doprineo svakom od ovih naučnih radova „istraživač saradnik” Slavko Karić meni je teško da procenim. Pitam se: Da li uopšte postoje tako osetljivi instrumenti, na Zemlji i u kosmosu, koji bi taj doprinos mogli da kvantifikuju? 

Svestan da je i ovo do sada previše, ne mogu a da ne dodam još par zapažanja. Pomenuh da je na citiranom projektu LFH INN „Vinča” jedan od učesnika i pomoćnik direktora Instituta za organizaciju i PR, naučni savetnik Bojan Radak. Neverovatno bi bilo da on, kao bivši vršilac dužnosti direktora instituta i čovek odgovoran za javne kontakte, nije primetio tako očigledno profanisanje institucije u kojoj je proveo radni vek. Da sve bude još grotesknije, on je jedan od sedam članova Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu. Nadajmo se da će se ovaj odbor oglasiti pre resornog ministarstva.

Naravno da se sve ovo može danas događati jer ukupno osam godina Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja nije u stanju da uradi ono što je po zakonu i razumu dužno: da pažljivo proveri šta stvarno dobija od naučnika i koliko to vredi.

*Naučni savetnik Instituta „Vinča” u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista