Zašto je Velika Srbija postala Jugoslavija

Da je Velikoj Srbiji 1945. promenjeno ime u Jugoslavija svima bi sve bilo jasno. Dabome, moralo je tako zbog komunista. Međutim, to se dogodilo 1919! I promeni imena je kumovao isti čovek – Danilo Stojanović – koji je taj klub i osnovao 1913. i dao mu prvo ime.

Prošle godine se 1. decembra navršio vek od proglašenja zajedničke jugoslovenske države. Tim povodom je postavljeno pitanje o odnosu Srba i Jugoslavije (prilikom nastanka država je nazvana Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca). Kako je bilo može da se vidi i kroz pokrštavanje Velike Srbije u Jugoslaviju što su učinili sami njeni obnovitelji.

 „Bilo je jasno da je staro ime – „Velika Srbija” – u novim uslovima ujedinjene države postalo bespredmetno i bez svrhe i da je kao takvo moglo da bude samo od štete, te ga je trebalo što pre menjati”, objasnio je Danilo Stojanović u „Čika Dačinim uspomenama”, koje je 1953. objavilo Sportsko društvo Crvena zvezda. „Zbog toga je još na prvom sastanku kluba, na kome je bila izabrana i prva posleratne uprava kluba na čelu sa mnom, ovo važno pitanje dobilo je svoje konačno rešenje. Pošto je i dotadašnje ime kluba imalo nacionalno-političko obeležje, smatrao sam da – analogno događajima koji su prethodili njegovom prvom krštenju – i njegovo novo ime treba da nosi ovo obeležje, te sam predložio svojim drugovima da mu damo ime „Jugoslavija”, što su oni jednodušno prihvatili”.

Čika Dača u svojim uspomenama navodi da je na zamisao da osnuje klub s „nacionalno-političkim obeležjem” došao 1912. dok je u Kragujevcu kao mobilisani inženjer radio u Vojno-tehničkom zavodu, gde je 1903. osnovao klub Šumadija:

„Posle uspešno okončanog Balkansko-turskog rata, oduševljen pobedom naše hrabre vojske, dao sam bio svojim drugovima iz „Šumadije” svečano obećanje, neku vrstu zaveta, da ću odmah po dolasku u Beograd, sprovesti svoju nameru u delo – da ću osnovati novi futbalski klub, kome ću – u znak sećanja na ovu pobedu, na ovaj ogromni vojno-politički uspeh naše zemlje, u znak sećanja na ovaj istoriski događaj, na proširivanje naše domovine do svojih ranijih granica – dati ime Velika Srbija...”

Da u novoj zemlji ime Velika Srbija (pre rata i posle njega za nju su igrali i Česi) nije bilo pogodno potvrdio je u spomenici „Četvrt veka Sportskog kluba Jugoslavije”, izdatoj 1939, njen urednik Borivoje Jovanović, jedan od onih koji su je obnovili, i to ovako protumačio:

„Ishod svetskog rata i novi duh koji je zavladao našom omladinom uslovljavao je i promenu klupskog imena. Ideali Velike Srbije prošireni su i na našu braću Hrvate i Slovence, pa je i dosadašnje ime kluba bilo u neku ruku zastarelo. Trebalo je naći novo ime. Dugo se o tome nije raspravljalo. Jednoglasno po predlogu privremenog odbora i pretsednike inž. Danila Stojanovića skupština je promenila klubu ime. Umesto „Velika Srbija”, klub se od tog momenta zvao „Jugoslavija”. Ovo novo ime odgovara duhu i težnjama posleratnih narodnih i nacionalnih generacija.”

Jovanović, inače sportski urednik „Politike”, zapisao je i ovo:

„Treba podvući da u to vreme još u narodnoj svesti ime Jugoslavija nije bilo popularno i da je naš klub jedno od prvih kulturnih društava koji su ovo ime s ponosom i radošću poneli. Ovim imenom sportska omladina je bila preteča docnijih političkih promena i usvajanja ovog istog imena za naziv cele državne zajednice.”

Nepoželjni atribut „srpski”

Sportski savezi u našoj zemlji nose ime države koju predstavljaju, pa je tako Olimpijski savez Srbije umesto Srpski olimpijski savez, mada je naslednik Jugoslovenskog olimpijskog saveza, a ne Olimpijskog saveza Jugoslavije. U Hrvatskoj je, međutim, Hrvatski olimpijski odbor (JOK je i osnovan u Zagrebu 14. decembra 1919. na inicijativu Hrvatskog športskog saveza, koji je odlučio da svoju nadležnost proširi na celu državu i prozvao se Jugoslavenski olimpijski odbor, mada je srpski postojao od 1910. i bio član MOK od 1912), Hrvatski nogometni savez itd. U Srbiji je to pitanje (srpski ili Srbija) bilo osetljivo još na početku prošlog veka kada je trebalo da se po dolasku Petra I na vlast kuje novac s njegovim likom. Tumačenje je bilo ovakvo: ako se napiše srpski kralj, onda bi to u Austrougarskoj moglo da se shvati da je on vladar svih Srba, dakle i onih koji su pod Habzburgovcima, a ako je kralj Srbije da se to odnosi samo na njene državljane.