Krezubo vreme

Na moju letnju, seosku, i na zimsku, nišku, adresu stigoše tokom godine darovi. Duhovni ambar napuniše dela znanih pisaca: Radovan Beli Marković sa svojim sabranim sočinjenijima, Duška Vrhovac sa mislima, Vera Cvetanović sa poezijom duše „Na blistavim granama lire”, bard sa Rasine Ljubiša Đidić sa monografijom o čuvenoj Bagdali koja je negda bila sinonim za Kruševac, i knjigom o slikarima što se kao roman čita, poezijom što dušu vida „Pčelin ujed”. 

Obezbediše mi sklonište od sve mučnije stvarnosti, pomogoše da zaboravim ono što se ne zaboravlja. Uzaludan pokušaj da oživim selo. U dahu pročitah knjigu „Krezuba godina”, dnevnik-roman Ranka Pavlovića. Sve je u naslovu ove knjige. Krezub život, krezuba sela, krezuba godina… krezubo vreme. 

– Dođu tako ponekad vremena, kad pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati – zapisa svojevremeno Andrić. Nisu pametni zaćutali, nego su otišli u svet. Negda „danak u krvi”, suze i lelek, danas radost što se iz „Domovino, ti si kao zdravlje” odlazi.  Srbija iz godine u godinu sve manja, krezuba sve više.  O selima na umoru više se i ne piše.  

Posle čitanja mojih tekstova o tome, poznati haiđin  Dimitar Anakijev piše: „Miroslave, u vezi sa tvojom temom: napuštenog sela. Slovenci su sačuvali selo, čak i ona alpska sela, subvencijama i infrastrukturom. Svaka kuća u svakom selu ima internet. Svaka. A u selu mog oca nema ni mobilni signal, a o asfaltu ni da pomisliš. Ostavljamo automobil pet kilometara od kuće i onda pešice sa svim stvarima u planinu. Međutim, oni su tu politiku sprovodili i u socijalizmu. Kod nas  politika ima druge prioritete, imperijalne rekao bih…”

Ali, uzaman, ko će o tome da piše? U  čudesnom romanu dugog naslova „Doktora Valentina Trubara i sestre mu Simonete  povest čudnovatih događaja u Srbiji”  znani spisatelj  Milisav Savić piše  o vremenu od Miloša Obrenovića  do danas, napominje:  „Kako je u selu sve manje ljudi. A i ono preostalih, na izmaku je… I rakije će nestati jer nema ko da bere šljive.” Neko zapisa kako se u Srbiji sve smanjuje, samo se groblja proširuju.

Pisac piše, ali o piscima, i o vrednim za ovo, i buduće vreme, knjigama se ne piše. Piše štampa kako je ove godine na Samu knjiga najveću pažnju  privukla „spisateljica” Kija Kockar junakinja iz rijalitija. Spisateljica je privukla najveću pažnju mladih. „Nije to nadležnost vlade, ali vlada će posle Sajma knjiga zahtevati da se Kija Kockar proglasi akademikom u učlani u SANU”, komentarišu na društvenim mrežama. Ovo je moje vreme, izjavila je, vreme Desanke Maksimović je prošlo.

Jeste ovo  je vreme lake  zabave, vreme rijalitija, zaluđivanja i čega sve ne. Već za idući Sajam se sprema nova zvezda: Mobilka Ful. Piše  roman „Totalna žena”… Proizvodnja zabave za mase cveta.  „Udri brigu na veselje”. Pa ko voli…

„To je perfidni način udaljavanja od duhovnosti, koji neminovno vodi u kolektivnu pokornost moćnima i bogatima i u ličnu depresiju”, piše Duška Vrhovac u knjizi svojih  misli. Ministar kulture 30. okt. 2018. na TV izjavi: „Ovo nije narod lakrdijaša i psovača…” I ponovo ćutanje. Pisac Siniša Kovačević šalje poruku: – Umetnici, sportisti, novinari, profesori, akademici, sveštenici i drugi ćutači. Odgovorni ste za nestanak države, nacije, kulture. Ubili ste ćutanjem… Nema ko da kaže: „Vostani, Serbije!” Misao Njegoševa „Pleme moje snom mrtvijem spava” uvek aktuelna. Ovo je izokrenuto vreme.  I sve je u duhu narodne: „Čega se pametan stidi, time se budala ponosi”.  Zašto? Bora Čorba peva: „Ala je lepo biti glup”.

Ali i u ovom vremenu ima dragocenih osoba koje rade na polzu kulture, ima ih što kao pojedinci čine više nego institucije koje su za to plaćene. Ali oni nisu zanimljive štampi. Vlasti je potrebna druga publika, i zato programski vaspitava  glasače. Rijaliti zabavlja, šokira, u rijaliti se sve pretvara. Država, narod… Da je potrebno  drukčije štampa bi pisala, TV prikazivala osobe kao što je Danijela Trajković. Ovo devojče iz Vranjeto pesnikinja, prevodilac, je u okviru srpsko-indijskog prijateljstva na nivou kulture i  umetnosti u indijskom časopisu „Advaitam Speaks Literary” objavila prevode većeg broja srpskih pesnika. Urednik časopisa  Debejsiš Parašar (Debasish Parashar)  indijski pesnik, pevač, tekstopisac širi tako  dobar glas o Srbiji.

Idu prevodi pesama kao poruke u boci svetu. Ne piše se o tome, štampi su važnije teme što šokiraju, kao da nas  za još teže sadržaje pripremaju. Ćuti o onima što treba da budu uzor mladima, ponos Srbiji, o Danijeli Trajković, pesnikinji Vera Cvetanović što u Babušnici stvara, vrhunsku poeziju piše. Slikar Slobodan Stanić Džingi izlaže slike u Užicu tako što njegova supruga podiže kredit. Nema para za umetnost, za lepotu, za oplemenjivanje. Ima za rijaliti zaglupljivanje. Ako se nešto ne preduzme  rijaliti će nas podaviti, a sve godine biti krezube. I zato treba se okrenuti pravim vrednostima, da bi nam  u Novoj  sve bilo novo.

A prošla krezuba godina ostala u knjizi Ranka Pavlovića i ovom zapisu. 

*Književnik, živi u Nišu i Trešnjevici kod Arilja 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista