Stvaraj ili kupuj domaće

Petu sezonu za redom Crvena zvezda je najbolji srpski klupski košarkaški proizvod. Bez premca na domaćoj sceni (četiri titule i dva Kupa „Koraća“), dominatna u regionu (tri ABA prstena)i bez poraza (13-0), sa velikom prednošću, na polovini sezone u kojoj je ponovo glavna meta i najveći plen novi uzlet u Evroligu, prekinut porazom od Budućnosti u poslednjem plej-ofu. Dugo ni jedan tim u regionu neće uspeti da dohvati domete „crveno-belih“ u elitnom evropskom takmičenju, posebno u formatu koji je treću godinu na snazi (skor 16-14), kao i jednu pre, kada se plasirala među osam najboljih timova, a eliminisana posle snažnog otpora kasnijem šampionu CSKA. Dve najbolje evroligaške sezone odigrane su u trofejnoj eri trenera Dejana Radonjića, ali i poslednja, sa mladim Dušanom Alimpijevićem (11-19), bez obzira na gubitak ABA primata i povratak u Evrokup, teško je dostižna za aktuelnog regionalnog prvaka Budućnost (trenutno skor 3-12), ali i druge eks-ju klubove.

Bezdan u kom se naš region nalazi u odnosu na „evropu“, jasno se ogleda i na sportskom planu, što je osnovna prepreka ne samo da se napravi korak više, nego i zadrži dostignuti kvalitetni status. Najjače lige u najpolularnijim sportovima su već odavno nadmetanje bogataša. Među njih retko može da „uleti“ poneki „uljez“, a to je u pomenutom periodu pošlo za rukom tek Žalgirisu i Crvenoj zvezdi, po budžetima pri dnu evroligaškog karavana. Oba kluba su u uzletu imala zajenički imenitelj – snagu domaćih igrača i nacionalnog košarkaškog identiteta, ali ne i finansijsku moć da zadrže najbolje u kontinuitetu, pa su bili primorani da se oslone na znatno veći broj stranaca, ali nedovoljnog kvaliteta da popune praznine.

Ovaj problem ne može da se stavi samo u klupski okvir. Šira slika pokazuje stanje u domaćoj, ali i svetskoj košarci (kakve li samo lakrdije od kvalifikacija za Svetski kup, da ne govorimo o sukobu Fibe i Evrolige i gazdovanju najboljim evropskim igračima od strane NBA klubova). Košarkaški savez, za razliku od ranije kad je bio avangada i generator napretka, srozao se do pukog servisa reprezentativnih selekcija, u kom se o struci vodi računa kao o lanjskom snegu, da ne govorimo o razvoju najtalentovanijih igrača, selekciji i idejama. Zlatne medalje u mlađim kategorijama pokrivaju uranilovku, a akteri istih nestaju sa scene po silasku s pobedničkog postolja. Primer mlade selekcije (igrači do 20 godina) koja je 2015. pobedila Španiju košem Gudurića pre zvuka sirene, daje jasnu sliku, jer samo je sada član Fenebahčea kročio u ozbiljnu seniorsku košarku i izborio mesto u državnom timu na velikom takmičenju (Rebić, Zagorac, Rakićević, Apić, Babović, Jaramaz, Davidovac, Bursać, Kaplanović, Šalić, Tejić).

Ipak, najveći deo odgovornosti je na klubovima koji ne proizvode ni igrače ni trenere. U jurnjavi za domaćim trofejima i osrednjim evropskim rezultatima rostere popunjavaju često i sa potpuno anonimnim strancima, pa najtalentovaniji ili odlaze, ili se kasno bude, ili nestaju sa scene. Radanov, Simanić, Zagorac i Marinković, kao najveći talenti su samo vrh piramide, a već su prevalili dvadesetu. Bez značajnijih stranih ulaganja (sponzora), pogledi su uglavnom upereni ka državnoj kasi, koja inače liči na sirotinjske jasle, kada su kultura i sport u pitanju. Tako, prodaja ono malo stvorenog ostaje jedini način za preživljavanje i bar delimično zadovoljenje klupskih i navijačih aspiracija.

Od sezone kada je napravila najveći uspeh, plasman u plej-of Evrolige, Crvena zvezda je duplirala strance i dijametralno obrnula učinak istih u odnosu na domaće igrače. Te 2015/16, Kinzi, Miler i Cirbes , učestvovali su poenima sa 36,1 odsto, u odnosu na 49, u kojima su prednjačili reprezentativci Simonović, Gudurić, Štimac, Jović, Lazić, Dangubić i Mitrović. Slično je bilo i sezonu pre, kada su Vilijams, Blažič, Dženkins i Cirbes imali učinak od 30,6 odsto, a Marjanović (MVP regularnog dela Evrolige), Kalinić (9,2) i Mitrović (8,6), predvodili domaće snage sa 41 odsto. U sezoni sa rekordnim brojem pobeda (16-14), „crveno-beli“ su imali trojicu stranaca, a Volters, Dženkins i Tompson su „prihodovali“ sa 20,8 odsto, u odnosu na 53, što je bio učinak Simonovića, Gudurića, Kuzmića, Dangubića, Mitrovića, Lazića i Dobrića (tu je bio i veteran Bjelica).

Stvar je počela da se menja prošle sezone, u kojoj je povećan broj stranaca, pa su Enis, Lesor, Omić, Ročesti i Feldin „zahvatili“ 48,4, od prosečno datih 77,77 poena. Pređašnje domaće zvezde su prešle u drugu košarkašku galaksiju, a Davidovac, Kešelj, Lazić, Dobrić, Janković, Jovanović, uz pomoć iskusnih Bjelice i Antića, nisu izneli teret borbe za ABA titulu i Evroligu.

Nova sezona, nove brige, ali ista priča. Trener Milan Tomić (debitant), nije imao mogućnost velikog izbora pri odabiru domaćih kvalitetnih igrača, pa se oslonio na iskusne strance u čiji „lik i delo“ je bio dobro upoznat. Rekordnih šestorica stranaca (Regland, Perperoglu, Faje, Beron, Cirbes i Odžo) i bukvalno nose igru i rezultate tima u Evrokupu (7-4), sa prosečnih 63,2 poena od 82,5. Taj veliki raskorak ogleda se i u indeksu korisnosti – 84,2 prema 26,6 za strance. Ipak, Tomić pored stvaranja igre i dobrih rezultata, ispunjava još jedno obećanje. Još letos je najavio da će od Boriše Simanića napraviti igrača po meri njegovog potencijala, što Zvezdi, ali i srpskoj košarci može da otvori nove perspektive...