I dalje živimo zatvorenih očiju

Ako nije Dorina u Molijerovom „Tartifu”, onda je Jela u Nušićevom komadu „Tako je moralo biti”... Oba složena lika ostvarila je glumica Anita Mančić na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pod budnim okom reditelja Egona Savina. To je samo deo bogate lepeze likova koje je tokom svoje karijere tumačila Anita Mančić, uvek nova, originalna, ubedljiva...

Bogatoj riznici priznanja koje je dobila za glumu Anita Mančić proteklih dana je dodala još jedno – Plaketu sa likom „Branislava Nušića” na 25. Nušićevim danima u Smederevu. Priznanje joj je pripalo za tumačenje Jele u pomenutom Nušićevom tekstu „Tako je moralo biti”.

„Tartif” je zaraza, kolektivno ludilo. Prelazi sa jednog na drugo, komentar je reditelja Egona Savina. Kakve je dileme, odnosno razmišljanja kod Vas probudio?

U početku mi, moram priznati, nije bilo jasno šta to Savin hoće od mene. Dorina je pripadnik onog dela naroda koji je Molijer podržavao, za razliku od ljudi kao što su Orgon ili Tartif. Dorina kao neka klackalica imala je zdrav pogled na svet, pa i na dešavanja, s obzirom na to da se Molijer bavio društvom i okolnostima koje su se u to vreme dešavale u Francuskoj. Ta uloga je pripala meni. Sa zadovoljstvom je igram, prvenstveno jer je u pitanju Molijer koga do sada nisam radila, kao  ni tu vrstu stiha. Rad je bio naporan, nismo imali dovoljno vremena, jer je trebalo osvojiti delo, da ljudi ne gledaju kako se mučimo da savladamo stih već da imaju utisak da je to normalan način komuniciranja. Uspeli smo; pored toga što smo se borili sa mizanscenom, borili smo se i sa govorom. To su specijalne tehnike, u jednom dahu moraš da kažeš dosta teksta, da bude glasno. Ipak, uživala sam, uživa i publika i shvata ono što smo hteli od ove predstave.

Šta to publika prepoznaje?

Ovde se priča o jednom vremenu, o prodavanju magle i pristajanju na to. Bilo kojoj vrsti magle koju su nama prodavali godinama i koju nam i danas prodaju. O životu zatvorenih očiju. Pristajanju na to, pronalaženju uvek lakšeg puta, zaslepljenost ljudima..., mislim da sve to ima veze sa ovim našim „Tartifom”. Ljudi koji imaju oči i vide ne mogu da ubede one druge koji su zaslepljeni da to što im se prodaje ne znači ništa, da je to magla, vazduh. I, na kraju, preživljavaju posledice tog svog izbora. Rasturaju se porodice zbog različitih stavova. To se dešava i u „Tartifu”, naravno na duhovit način. Ovo nije politički angažovan teatar, ali Molijer duhovito pokušava da ismeje nešto što živimo. Molijer je zato i veliki pisac, jer taj tekst može različito da se čita, da sa igra u bilo koje vreme i na bilo kom mestu.

U predstavi „Tako je moralo biti” B. Nušića tumačite Jelu. U ovom slučaju imali ste dileme druge vrste?

I tu sam bila u sukobu sa tekstom jer je u pitanju staromodan govor, sa početka prošlog veka, u malograđanskoj sredini. Ovde nije u pitanju stih ali je komad atipičan. Ne znam da li je bila namera da u pozorišnom smislu nešto pomerimo, ali jedino što je moglo da se pomeri jeste istinitost. Da li su ljudi postali prezasićeni raznim lažima pa ih dirnu istinitost, iskrenost, iskrene emocije? Mislim da je to ono što doima publiku, što je gane. Ta priča nije toliko tragična, to je nešto što su ljudi navikli da gledaju, ali njih najviše osvaja ta istinitost, ništa preterano, najobičniji ljudi, najobičnije situacije. I, čista iskrena emocija. I to je ono što mi se čini da su ljudi jedva dočekali u pozorištu. Svima je dosta agresije koju primaju i preko televizije i preko drugih medija. I ja sam, kao gledalac, željna obične ljudske priče. Genijalnost se i krije iza jednostavnosti.

Može se zaključiti da ste pobornik istine u teatru?

I istine u životu, uopšte. Volim da se zaigram. I to je istina, dozvoliti sebi da se umetnički zaigraš. Možda ta povišena energija nekome deluje kao šmira ili agresivnost. I u životu ne volim ništa što je lažno, licemerno, izveštačeno... To mi ne prija, nisam takav čovek. S obzirom na to da se moj posao u velikoj meri meša sa životom, ne mogu da razdvojim te dve strane , ne mogu da budem istinita u životu, a neistinita na sceni. A imam utisak da i dalje živimo zatvorenih očiju, misleći da smo budni i svesni svega. Juče sam gledala zastrašujući podatak o prodaji antidepresiva. Strašno je koliko ljudi beže od života, uzimaju tablete koje im pomažu u tom begu. Ipak  sam i dalje pobornik istine, ma kakva da je.  To je veoma važno. Suočiti se sam sa sobom, sa onim što te okružuje, jedino na taj način možeš nešto i da promeniš u svom životu. Ako bežiš, spavaš, odlaziš u tabletomaniju, alkoholizam, to je onda nastavak agonije koja se neće završiti sama od sebe. Tek onog trenutka kada budemo imali hrabrosti da se suočimo sa onim što je naša realnost, možda ćemo nešto promeniti.

Pozorište je glumačka oaza, beg, sklonište... Jednom ste, međutim, izjavili da ste od glume očekivali mnogo više. Da li se nešto promenilo u Vašem razmišljanju?

Pozorište jeste poslednja tvrđava u kojoj umetnik može da razmišlja o umetnosti, ali mislim da je u stanju agonije. To su poslednji trzaji jer ne može pozorište da živi samo od sebe, svugde je to dotirano, ukoliko neko ne počne da razmišlja u tom pravcu i dalje ćemo se batrgati. Od glume sam dobila onoliko koliko sam očekivala. Od ljudi koji se bave kulturom i koji nas vode očekujem mnogo više. Gluma me nikada nije izneverila. Onoliko koliko uložim u nju toliko mi i vrati. Moj odnos sa glumom je apsolutno pravedan i pravičan. Međutim, kao što celu naciju mogu da uzdrmaju Novak Đoković, Ana Ivanović…, tako može da je uzdrma i veliko umetničko delo, tako može i kultura da pomeri, da pokrene svet, ali, nažalost, ni sport, ni kultura ljudima nisu važni. Ti momci i devojke su se sami promučili. Da nije bilo njihovih roditelja, verovatno nigde ne bi ni stigli. Ovde ne postoji svest koliko je to značajno, to je ono što mi smeta.

Ima Vas i u televizijskim serijama i u reklamama, iako ste dugo bili protivnik snimanja zbog materijalne dobiti. Šta Vas je prelomilo?

Život. Na žalost, to je tako. Davno sam odlučila da malo grozno živim jer sam idealista i imam neke stavove koji se ne uklapaju u ovu zemlju. Međutim, mogu da se bunim i bunila sam se protiv toga ali, na žalost, pojedinac ne može sam da opstane.