Posebnost se ne stvara alhemijom

Skoro svaki dan u novinama, na TV kanalima ili društvenim mrežama osvane neki novi vapaj, žalba ili kuknjava o crnogorskoj ili tačnije montenegrinskoj ugroženosti od Srba i njihove velikosrpske hegemonije, koja preti da preplavi Balkan. Tu ima više komike i groteske nego drame ili tragike, ali uprkos tome, nanosi veliku štetu u odnosima dve (valjda) bratske države. Dva oka se više ne spominju.

U svoj toj agresivnoj (nečuvenoj) propagandi, posebno se ističe autor tolk šou emisije „Živa istina”, izvesni Darko Šupović, perjanica „istraživačkog novinarstva”, koji bez pardona deli lekcije svim gostima u emisiji, vešto se služeći poluistinama i lažima. Pitam se postoji li i jedna rečenica u „istorijskoj čitanki” koja se odnosi na samostalnost Crne Gore, „autokefalnost crnogorske crkve”, zelenaštvo i guvernadurstvo, ili bilo šta što se odnosi na pravdanje „crnogorske posebnosti”, a da je nije iščeprkao i štreberski nabubao i naduvao, a sve u funkciji neistine i poluistine: Crna Gora nema veze sa Srbijom, to jest Crnogorci nisu Srbi? Ovih dana smo se naslušali zapomaganja o stradanju Crnogoraca u vreme stvaranja zajedničke države, to jest podgoričkoj skupštini. Istorijski gledano, ništa neobično, s obzirom na to da prilikom stvaranja ili rušenja država, pada neuporedivo više glava nego što pade tom prilikom. Mnogostruko je više Crnogoraca postradalo u međusobnim obračunima zbog krvne osvete (poznat je slučaj da je zbog jedne glave padalo više desetina drugih), nego što postrada od Srba „ujedinitelja”. I još, zakasnelo, gorko kajanje da ujedinjenje nije ni bilo potrebno. Pa valjda su to bolje znali naši dedovi koji su silazili s Bardanjolta, Mojkovca i drugih poprišta! Komunistička „pasja groblja” on ne pominje, nego Titu podižu spomenik usred Podgorice!? Šta je sa svirepom poharom Kuča, pa u Bjelopavlićima, to nije važno jer nije u funkciji odvajanja od Srbije? Ne pominje on vreme Informbiroa i šta je na primer, radio crnogorski krvavi general Joksimović, ne daj bože da je to bio neki oficir iz Srbije. Kad je Srbija stvarala državu SHS nijedan civil nije nastradao.

A tek bruka sa novom zastavom, čemu se čude (da ne kažem podsmevaju) istoričari na obe strane. Pa onda njegova kvazipredavanja intelektualcima srpske orijentacije koji te činjenice bolje znaju. Zatim nova pravila dečjih igara komita i neprijateljskih žandara. Neće srpsku zastavu, a hoće (mora) albansku; eno se viju crni orlovi po Montenegru. Sutra će ih progutati nezasite komšije. Montenegrinima bi primer nacionalnog osećanja i istorijske realnosti trebalo da bude praunuk silnog Mahmut paše Bušatlije, koji se vratio srpstvu posle pola milenijuma.

Nije istorija, još manje istoriografija, testo od koga se prave izmućkani, slatki kolači posebnosti. Kako god ih izmiksovali i zasladili veštačkim kvazipolitičkim „aditivima”, nužno se kasnije javlja neprijatna mučnina u stomaku. Nečasno je baviti se takvom alhemijom.  Ima ona stara: „U jato se golube.”

Tomica Babić,

Beograd