Poznanstvo s junakom „Srpske trilogije”

U novembru i decembru 2018. godine u „Politici” je objavljivan feljton istoričara dr Bjelajca o stvarnim junacima „Srpske trilogije” Stevana Jakovljevića. Sa izvesnim zakašnjenjem, zbog bolesti, želim da iznesem svoje sećanje na jednu od ličnosti iz trilogije.

Godine 1961. kao mlad veterinar, iz Maribora sam premešten u carinarnicu Kotoriba, u Međumurju, na mađarskoj granici. Tu sam upoznao graničnog veterinara pukovnika dr Svetu Valenta, koji mi je rekao: „Kada sam čuo da dolazi novi upravnik, koji se preziva na ić, znao sam da je Srbijanac, ali sam zamišljao da će doći neko sa bradom do pojasa, ko će mi praviti društvo.” Odveo me na ručak u kafanu u kojoj je i sam obedovao. Tako je počelo naše druženje. Jednom za vreme šetnje, pitao me da li sam čitao „Srpsku trilogiju”. Kada sam rekao da sam je čitao davno, kao đak, ispričao je da je kao komandir pozadinske službe prisustvovao događaju koji je Jakovljević opisao u glavi „Ptičice nebeske”.

Sa dr Svetom sam se družio svakodnevno, do njegovog odlaska u penziju. Ispričao mi je ceo svoj život. Bio je učesnik oba balkanska rata, Prvog svetskog rata, doživeo albansku golgotu, a Drugi svetski rat ga je zatekao u ministarstvu, kao načelnika veterinarske službe, u činu pukovnika. Jedno vreme je bio u nemačkom zarobljeništvu. Bio je veoma obrazovan i kulturan čovek. Nije mu priznata diploma veterinarskog fakulteta koji je završio u Švajcarskoj. Bio je prvi fakultetski obrazovani veterinar u Srbiji. Zahvaljujući njegovim interesantnim i duhovitim pričama, učinio je da mi služba, inače monotona služba u Kotoribi, brže i lakše prođe. Ubrzo po njegovom penzionisanju, premešten sam u Niš. Često smo razgovarali telefonom, a nekoliko puta smo se videli u Beogradu. Kada mi je u poslednjem razgovoru rekao: „Život mi se ne mili, oslepeo sam. Zastava je pala, ne na pola koplja, već potpuno!” posle toga više nisam imao snage da ga zovem.

Dr Sveta je pripadao sjajnoj generaciji Srba, kakva će se teško pojaviti u budućnosti. Bio je pravi iskreni prijatelj. Čak i kada smo se poslednji put čuli, iako očajan zbog svog zdravlja, nije propustio da me pita kako sam ja, kako su mi roditelji na selu, kako je brat u Sovjetskom Savezu! Malo je takvih ljudi i ne zaboravljaju se lako.

Bora Stevanović,

Novi Beograd