Sve, samo ne srpska

Kinezima niko ne osporava naziv „kineska Nova godina”, osim domaćih tvrdokornih komunista koji, boreći se protiv svega što pripada dugačkoj tradiciji, a time i nacionalnoj svesti, taj praznik zovu „veliki prolećni festival”. Iako najčešće pada u proleće, prošle godine je lunarna Nova godina, i to u znaku crvenog pevca, pala u ciču zimu, na dan praznika Svetog Save. Čak ni komunisti ovom događaju ne pristupaju „naučno” ili neutralno, kao, na primer, „Novoj godini po lunarnom kalendaru”, jer se ne može sakriti specifičan značaj za kinesku kulturu.

Pored očiglednih razlika, izgleda da ima i suštinskih sličnosti sa proslavljanjem srpske Nove godine. I danas u javnosti, naročito onoj koju pokušavaju da oblikuju većina medija, nije poželjno govoriti o srpskoj Novoj godini. U stvari, svaka odrednica događaja bolja je od srpske Nove godine. Sve, samo ne srpska. To je rezime mnogih upravitelja medijskih poruka o prazniku koji ima svoje značenje i opravdanje upravo u proskribovanom, izvornom nazivu.

Cenzura i autocenzura nasleđene su navike iz dugotrajnog komunističko-socijalističkog vremena. Neki iz krugova političke moći i danas žive to (ne)vreme. Zgodnije je da se noć između 13. i 14. januara zaboravi, ako može, a ako ne, onda treba pokušati da se učini internacionalnim, po njima time i prihvatljivim događajem, koji neće biti nacionalno obeležen, pa time ni nacionalistički određen.

Namerno i ideološki zamenjujući sadržaj pojma nacionalizam, koji pre svega znači afirmaciju, sa šovinizmom, koji pre svega znači negaciju, komunisti i njihovi naslednici i u Srbiji čine isto kao i u Kini.

Najpopularnija alternativa je naziv „pravoslavna Nova godina”. To je naziv koji bi trebalo da ukaže na činjenicu da je to praznik u pravoslavnom svetu ili bar u više pravoslavnih zemalja. Međutim, 13. januar uveče nigde se u pravoslavnom svetu, pa ni u više zemalja, ne može sagledati kao nekakav doček nove godine ili proslava „najluđe noći”. A u Srbiji je ta noć bila uvek „luđa” nego ona trinaest dana ranije.

Odrednica „pravoslavna” ne stoji ni u suštinskom, verskom smislu, jer za Srpsku pravoslavnu crkvu, kao i za ostale pomesne pravoslavne crkve, nova, i to crkvena godina, dolazi svakog septembra.

Drugi način da se izbegne „srpska Nova godina” jeste objašnjenje da se dočekuje „nova godina po julijanskom kalendaru”. Ovo je pokušaj da se događaj učini što neutralnijim. Taj manevar je, takođe, lišen unutrašnjeg smisla.

Samo formalno, 1. januar dolazi trinaest dana kasnije po julijanskom kalendaru, pa se tako valjda i proslavlja, samo odloženo. Odlike proslavljanja kod nas su takve da se baš 13. januar sprema za doček i ne razmišljajući o 1. januaru koji je već nekako dočekan i „proslavljen”.

Pa, dobro, ako su opisana dva načina prikrivanja prirode ovog praznika lišena unutrašnjeg (mada ne i spoljašnjeg, ideološkog) smisla, u čemu je njegov istinski (unutrašnji) smisao?

Smisao se može potražiti u svedočenjima generacija koje su ga i učinile praznikom, jer srpska Nova godina nikada nije bila službeni praznik.

Reč je o načinu iskazivanja otpora jednom vremenu neslobode u Srbiji. Čitave generacije Beograđana (i građana drugih mesta po Srbiji) na različite načine su obeležavale nove godine „13 dana kasnije”, pokazujući prkos prema režimu koji je svojim sistematskim pokušajem da zatre srpsku nacionalnu svest shvaćen kao antisrpski.

Zato srpsku Novu godinu treba razumeti kao kulturološko-politički fenomen. Ona je jedan od istorijskih tragova slobodarskog duha srpskog naroda, a u kulturnom smislu izraz građanskog otpora, najfinijeg duha urbanog nacionalizma. To je onaj duh koji ljubav prema rodu i otadžbini pokazuje na delu, i u životu, sa osmehom.

Danas je važno na to ukazati jer „deca komunizma” tragaju za načinom da žive (a i mi s njima) opet u nekoj „Drugoj Srbiji”, a ne u onoj koja pripada srpskom korenu, biću, kulturi ili bilo čemu što podleže opisu „srpska”.

Verovatno sve ovo ne treba da čudi ukoliko se prisetimo da ovde pokolenja nisu navikla da nacionalno opredeljenje shvataju kao pozitivnu vrednost, već naprotiv. Poricanje sopstvenih kvaliteta trebalo je da pomuti svest o sopstvenom uvažavanju. Mi smo društvo koje je u medijskom javnom servisu čak i sportiste do poslednjeg trenutka (2006. i odlaska Crne Gore) nazivalo jugoslovenskim, a ne srpskim, iako Jugoslavije, pa ni one najkraće, više nije bilo. Mi smo zemlja koja, iako proslavlja pobedu u Prvom svetskom ratu, koji je za Srbiju bio u punom smislu i Otadžbinski rat, nema snage da utvrdi da je srpska vojska ono što nas spaja sa tim slavnim i mučeničkim periodom, pa tako danas vojsku i ne određuje, već je od Vojske Jugoslavije po nuždi preimenovana u Vojsku Srbije.

To su samo neki od razloga zašto srpska Nova godina predstavlja događaj otpora ropskoj svesti, „duhu samoporicanja” i nacionalnom mazohizmu koji se obnavlja u različitim vremenima. Ona se, za razliku od „obične”, srcem dočekuje i slavi.

Profesor Beogradskog univerziteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista