Gde je ključ budućnosti Srbije

Za razliku od umetnika, koji može da promaši ukus svoje epohe a da publika prihvati njegovo delo tek posle stotinu godina, kreatori politike od koje zavisi život jednog društva nemaju tu mogućnost. Politika je praktička disciplina. Njeno merilo je sada i ovde, pa i onda kada se postavljaju temelji budućnosti. U demokratskom društvu građani su izborom svojih predstavnika graditelji sopstvene sudbine. Zajednica će biti onoliko uspešna koliko prepoznaje duh vremena i bira predstavnike za koje je taj duh marker realnosti i putokaz političke akcije. U složenoj strukturi problema i potreba jednog društva građanin se, na kraju krajeva, opredeljuje između različitih političkih obrazaca. Neki obrasci pogađaju karakter izazova i duh vremena, neki idu stranputicom istorije. Srbija je više puta u novije doba imala vodiče sa povezom preko očiju i danas nema pravo na strategijsku grešku.

Moderno razdoblje Srbije ocrtava sinusoida sa usponima i padovima, sa skupim političkim greškama koje su nas posle svakog uspeha vraćale tri koraka unazad. Zbog toga je utemeljenje nove političke paradigme svakako prva pretpostavka u kreiranju budućnosti naše zemlje. Subotnji protesti opozicije, iako beznačajni po svojim dimenzijama, groteskni po protagonistima i bez suvisle artikulacije, upravo su korisni za promišljanje odnosa paradigme i političke zrelosti građana Srbije.

Obrazac za koji se opredelio peripatetički deo opozicije otkriva njegovu suštinu. Okupljaju se malobrojne pristalice raznorodnih i međusobno antagoniziranih ideoloških opcija, uz kamuflažno prisustvo nekolicine takozvanih nezavisnih građana. Programskih ciljeva i načela nema. Nema čak ni obrisa vizije kakvu to Srbiju oni žele da grade. Program će, kaže se, jednog dana biti definisan, iako je jasno da će za svaku njegovu stavku objektivna javnost da postavi razumno pitanje: zašto to niste ostvarili kada ste bili na vlasti od 2000. do 2012. godine? Teško je i zamisliti kakav bi to konzistentni program mogao da proistekne na tako različitim i suprotstavljenim pretpostavkama. Ili je stvar mnogo jednostavnija – opozicija hoće da uzme vlast iz interesa, a ne zbog vizije budućnosti zemlje. To je Srbija već videla kada je DOS formirao prvu vladu sa devet potpredsednika, a privatizacije sprovodio po Sopranovom modelu. Prvu priliku iskoristili su za unutrašnje obračune i isterali iz parlamenta poslanike DSS-a, stranke koja ih je dovela na vlast. Ova opozicija se većim delom, pre svega personalno, sastoji upravo od kadra DOS-a.

Takva politička paradigma zasniva se na populizmu negativnih emocija, još najčešće na besprizornim uvredama i pretnjama koje u svim smerovima dele skaredni aktivisti. Da li je to Srbija kakvu žele pristojni građani? Ova politika nema racionalnu osnovu nego pokušava naknadno da je skrpi. Da li je to prepoznavanje duha vremena u svetu i u Srbiji? Da li se takvim odnosom prema svim javnim interesima ove zemlje i prema građanima koji nisu na njihovoj strani gradi budućnost? Srećom, posle svih nedaća i prevara koje je preturio preko svojih leđa, narod Srbije u apsolutnoj ili natpolovičnoj većini, uporno i u rastućem koeficijentu, prepoznaje duh vremena i besmislenost ovakve politike. Učesnicima protesta matematički više pristaje slogan „Jedan prema pet miliona”. Najzad, da na ovu paradigmu primenim dijagnozu kojom je Lešek Kolakovski ispratio ideologiju komunizma u istoriju: ona niti šta više može da objasni, niti šta može da promeni, niti šta da predvidi!

Podeljenost sveta na teško premostive polove moći zahteva od Srbije, koja bezbednosno, razvojno i kulturološki nema lagodnu poziciju pripadnosti jednoj strani, da oblikuje specifičnu političku paradigmu. Stabilna pozicija naše zemlje u složenim međunarodnim odnosima počiva na sopstvenom ugledu, a ne na snažnim leđima zaštitnika i sponzora. Ugled je strpljivo građen nekoliko poslednjih godina upravo na razumevanju duha vremena i na paradigmi racionalnog prevazilaženja istorijskih opterećenja – u spoljnoj i u unutrašnjoj politici. Ako je izlazak iz začaranog kruga podela i netrpeljivosti, koje su odsjaj davnih i skorijih političkih sukoba, uslov da Srbija krene napred, onda su iracionalni politički obrasci sa izlivima negativnih emocija prepreka na tome putu. S druge strane, zrelost građana ne dozvoljava opozicionim hipnotizerima da više ikada svoje lične interese provuku kao opšte dobro.

Redovna obraćanja Aleksandra Vučića javnosti i princip da do minucioze odgovori na svako pitanje novinara predstavljaju najširu demokratsku proveru racionalnosti politike koju vodi. U toj paradigmi nalazi se ključ budućnosti Srbije.

Direktor Zavoda za udžbenike

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista