Zašto Indija okleva

Dve države s nuklearnim oružjem, Indija i Pakistan, ratovale su dva dana klasičnim oružjem. Pakistan je uputio apel Indiji da se sukob zaustavi, jer i jedni i drugi imaju atomsko oružje. To su i jedni i drugi shvatili i ne pada im na pamet da to oružje i koriste. Stoga je Pakistan kao znak dobre volje požurio da posle samo tri dana Indiji isporuči oborenog i zarobljenog pilota, što je istorijski rekord u vraćanju oborenog pilota njegovoj državi. „Puj pike”, malo smo se zeza..

Napetost u Kašmiru, između Indije i Pakistana, traje desetinama godina sa povremenom razmenom artiljerijske vatre, a sada i sa dejstvima ekstremista. Ono što je zanimljivo jeste da pakistanska borbena avijacija, bez obzira na to što je brojčano duplo manja od indijske, 425 pakistanskih aviona prema 849 indijskih, postiže vazdušne pobede, pri čemu indijski piloti imaju čak 180 sati naleta godišnje. Zapravo, još nije jasno da li su pakistanski lovci F-16 srušili indijski „mig-21” ili neki drugi indijski avion. Inače, glavni pakistanski borbeni avion jeste F-16. Pakistan raspolaže s oko 80 aviona tog tipa, ostalo su stariji modeli kineskih aviona i francuskih „miraža”, dok Indija ima mnogo veći broj modernih borbenih aparata: 250 ruskih su-30MKI, kao i 50 „miraža-2000”... I u prošlosti su pakistanski piloti na starijem tipu aviona često obarali indijske pilote na modernijim aparatima, a indijski vazduhoplovni generali iz te činjenice nikako da izvuku pouku. Da li je kvaka ipak u nečemu drugom?

Kako to da Indija sa milijardu i 281 milion stanovnika i oružanim snagama sa 1.400.000 pripadnika, plus paravojne formacije od 1.585.000 pripadnika, sa vojnim budžetom od 52 milijarde dolara, nikako ne uspeva da ostvari strategijsku prednost ni u svom susedstvu, ni u širem azijskom regionu, i pored sve snažnije privrede, statusa nuklearne sile i globalno dokazane snage u informacionim tehnologijama?

Moglo bi se zaključiti da ugrožavanje indijske impresivne biografije proizlazi iz urođenog, stalnog odsustva samopouzdanja u njenom političkom, vojnom i administrativnom sistemu kada je reč potvrđivanju njegovih suštinskih strateških interesa na lokalnom nivou i šire. Hronično oklevanje u sprovođenju najvažnijih i vremenski ograničenih odluka, posebno u pogledu nabavki naoružanja i vojne opreme, doprinosi sveukupnoj strateškoj nedoslednosti. Za indijske krugove karakteristično je da neprekidno odlažu da putem uvoza modernizuju indijsku vojsku.

Dosta prisutna korupcija, cinični karijerizam u vladajućem sistemu deo su mračne bezbednosne slike, koju neki indijski političari zovu i  „sistemskom greškom”. Za neke indijske političare ambiciozne želje se pretvaraju u političke izjave koje nemaju nikakvu osnovu u stvarnosti. Zbog toga i ne postoji institucionalni okvir za sprovođenje strateških ciljeva Indije, ovo kolektivno „odlaganje” guši potencijale Indije na početku 21. veka. Umesto da je jedna od velikih sila 21. veka, Indija je danas „država koja bi htela da postane svetska sila”. I zbog toga Pakistan sa 205 miliona stanovnika radi Indiji ono što radi.

Naravno, Indija je demokratska zemlja sa preduzimljivim i talentovanim stanovnicima, ali malodušni političari kao da vode državu od samo milion stanovnika. Zbog ovako izuzetno opreznog „bramanskog” stava čitavog niza državnih uprava, Indija se prerano odrekla strateškog potvrđivanja u sopstvenom dvorištu. Nalaziti se između Kine i Pakistana sigurno nije lako, ali upravo je Peking iskoristio taj vakuum i nametnuo se kao svetska sila u Aziji.

Na planu spoljne bezbednosti Indija ima probleme ne samo sa Pakistanom i Kinom već i sa Bangladešom, Mjanmarom, Nepalom i Šri Lankom. Na planu unutrašnje bezbednosti problem je 14 terorističkih i separatističkih pokreta, a mnogi od tih pokreta imaju ogranke izvan indijskih granica. Samo u pobunama u severnoj državi Jamu i u Kašmiru dosada je poginulo skoro 100.000 ljudi, a separatistički pokreti deluju u severoistočnim državama Asam, Nagaland, Manipur, Meghalaja i Tripura, koje se graniče sa Mjanmarom i Bangladešom, dok su se potencijalno opasni maoistički pobunjenici utvrdili u četvrtini od ukupno 603 indijska okruga.

Vladajuća strateška struktura Indije zastupa „kontinentalnu ideju”, koja naglašava teritorijalnu odbranu i ostaje po prirodi defanzivnog karaktera. Kao nekada JNA u nekadašnjoj SFRJ, Indijci kao da su kopirali doktrinu ONO i DSZ. Takva orijentacija je i dovela do razvoja kapaciteta samo kopnene vojske, takvo doktrinarno razmišljanje dovelo je i do minimalne „operativne združenosti”, to jest ograničene vojne sistemske integracije. Sve dok to ne postigne, bez obzira na raketno-nuklearni arsenal, koji uostalom ni ona ni Pakistan ne smeju da koriste, dakle sve dok ne reši problem „bramanskog” prilaza regionalnim pitanjima, Indija neće biti i svetska vojna sila.