Prođe i martovski derbi

Marakana, zvana Stadion „Rajko Mitić”, pod opsadom. Nekoliko sati pre početka fudbalskog boja, teška oprema pritisla čuvare reda i mira. Žandarmerija i njena mladost i snaga na okupu. Disciplinovani, stasiti, mirni i ćutljivi. Ima ih sa belim šlemovima, kao da su mirovnjaci. A i ovih u maskirnim uniformama sa branicima na kacigama. Sa štitovima kao da idu na Termopile. Pravi Spartanci. Videh i vučjake, a i nekoliko junaka na utovljenim konjima. Bogme divizija cela. Vojvoda Mišić bi izbio sa njima do Stambola. Uz ovu diviziju priključio se i puk žutih prsluka. Pomislih, jadan, da nisu banuli iz Pariza onako svetlucavi, u skladu sa gradom svetlosti. Ali ne, kao maslačci procvali oko stadiona, to su naši redari. Došli da zarade koji dinar penzosi ili polupenzosi, naravno licencirani za tu službu. Ima tu finog školovanog sveta u godinama. Oni disciplinovano u koloni, dva po dva šetaju prsluke žute i prvi popunjavaju stadion.

Počinje derbi. Stadion gori, a pesma se ori. Iz ’iljada junačkijeh grla bijelih čuje se „Grobari” i „Delije”. Ovi jedni buču: „Cigani”, ovi otpozdravom sa severa „Grobari”. Ko tu koga veliča?

Svi urlaju na svakog, samo ovi u žutim prslucima i njihovi zaštitnici žandarmi ćute, posmatraju okolinu i paze da im neko ne frljne u lice koju petardu.

Na kraju nikom ništa, 1:1. Jedva po jedan. Džabe su se drali, psovali i makljali se. Onaj ko dobi po nosu, tome i ostade. Samo oni u loži stadiona pogasiše tompuse, zadovoljno se potapšaše po leđima, ka vojvode junačke.

Polako odlazi prvo junački sever, pun psovki zbog remija.

Jug se raspevao i ne ide nikud, oni su trenutno iza zamandaljenih kapija stadiona. Ko sme da ih pusti u isto vreme, one zvane sever i jug. Moglo bi doći do magnetnog udara, haosa. A onda džabe i ovi redari u žutim prslucima, a i hrabri mladi žandarmi.

Tako prođe martovski derbi 2019.

Jedan od najvećih fudbalskih derbija u svetu. Eto, makar smo po ovome u vrhu.

Mića Milenković,
Slikar, Beograd