Poslednji let heroja

U predvečerje poslednjeg dana marta, godine ove, osećam snažnu potrebu da uz pomoć pisanih reči predočim poseban ugao gledanja na poslednji let našeg heroja pilota Zorana Radosavljevića.

Vazduhoplovci s pravom mogu ovaj mesec nazvati i „crni mart”, jer su u istoriji zabeležene ogromne i nenadoknadive žrtve. Da podsetim, 20. mart 1913. godine, prva naša žrtva – pilot Mihailo Petrović; 25. mart 1999. godine – Života Đurić; 26. mart 1999. godine – Zoran Radosavljević; 13. mart 2015. godine – katastrofa helikoptera sa sedam žrtava.

Tog sunčanog popodneva, 26. marta 1999. godine, put neba vinula su se brzo, hrabro i sigurno dva aviona tipa „mig 29”. U prvi mah, takav čin je izgledao kao mirna, standardna, rutinska vežba dva lovačka aviona. Mi, očevici, učesnici i svedoci takvog događaja, bez reči, posmatrali smo kako naše kolege, na maloj visini i velikom brzinom, nestaju iza horizonta. Ni slutili nismo da posmatramo poslednji let našeg mladog heroja pilota Zorana Radosavljevića.

Kada je gromoglasni zvuk snažnih motora lovačkih aviona utihnuo, mi, prijatelji, kolege, saradnici i instruktori Zoranovi, dugo i nemo, bez reči, s pogledima negde u daljini, postavljali smo bezbroj pitanja sebi, a i drugima: Ko, kako, zašto, zbog čega?... Balkansko bure baruta eksplodiralo je tek dva dana ranije, u svoj svojoj žestini. Sistem uzdrman, ljudi šokirani, opšta situacija veoma teška, NATO agresor napada svom žestinom, standardni način komunikacije prekinut. A dva lovca presretača poletela na borbeni zadatak, kao da je sve normalno!

Olovno teška faza neizvesnosti, sa mnogo ljudske i kolegijalne strepnje, trajala je veoma dugo. A onda, kao grom iz vedra neba, stigla je tužna, teška i žalosna vest: „Pilot Zoran Radosavljević je oboren u neravnopravnoj vazdušnoj borbi. Nije spasio život katapultiranjem.” Među nama, saborcima i ratnim drugovima Zoranovim, zavladaše tada očekivani muk, teška neverica i nerazumna tišina, koja traje i do današnjih dana, dvadeset godina posle, sa glavnim, trajnim i neprolaznim pitanjem: Da li je tako moralo biti?

Marta, godine ove, mnogi su na razne načine obeležili tužni jubilej, 20 godina od NATO agresije. Akademije, izložbe, govori, medijski nastupi, skupovi naroda, polaganje venaca na spomenike mnogobrojnim nevinim žrtvama...

U takvim okolnostima, herojsko delo pilota Zorana Radosavljevića ostalo je skrajnuto, voljno ili nevoljno. Medalja za hrabrost, viši čin posthumno i ulica u Batajnici nisu dovoljno priznanje, poštovanje, zahvalnost, nezaborav...

Da čudo bude veće, borbeni zadatak pilota Zorana Radosavljevića nikada nije kvalifikovano i stručno analiziran sa ciljem da se izvuku dragocena iskustva i pouke za buduće generacije. Poslednji let heroja olako je prepušten pepelu zaborava i tamnom talogu vremena u naivnom verovanju da balkansko bure baruta više nikad neće eksplodirati.

Ni dvadeset godina posle ne mirim se sa činjenicom da je „onako moralo biti”, nije morao da bude izgubljen jedan mladi život, izuzetno perspektivnog oficira i veoma sposobnog pilota nadzvučnih aviona. Neizmerna žrtva pilota Zorana Radosavljevića stalna je opomena i dežurno pitanje iznad naših glava: Gde smo danas i šta nam valja činiti da nam se istorija ne ponovi?

Boriša Mandić,
pilot instruktor