O Americi i antiamerikanizmu

Da je antiamerikanizam jedna od najznačajnijih američkih tekovina mogli smo da utvrdimo (ukoliko nam to do tada nije bilo jasno) u sada već istorijsko proleće devedeset devete godine – doba kada je NATO bombardovao Srbiju i Crnu Goru. U želji da raspoloženje čitavog društva jednom za svagda uzmu u šake, dežurni cenzori, predvođeni tadašnjim srpskim ministrom informacija Aleksandrom Vučićem, skrojili su besprekoran master-plan. Iz dana u dan, lobotomiziraće nas isključivo filmovima s nedvosmislenom antiameričkom porukom! Ova fantastična ideja promptno je sprovedena u delo (bila su to herojska vremena koja su zahtevala brzu, odlučnu akciju) a da su njeni realizatori pri tom ostali, čini se, potpuno slepi za apsurdnu činjenicu da su svi ti filmovi listom – američke produkcije.

Da, da, tako je to. Američka kontrakultura dosledno je i neopozivo antiamerička. A tokom poslednjih decenija dvadesetog veka ona je, jednim svojim delom, vešto infiltrirana u Holivud, dakle u samo srce američkog mejnstrima.

Ali, ostavimo komercijalne ili kulturne, ma koliko subverzivne, poduhvate po strani i spustimo se dole, dole, sve do društvene margine, da osmotrimo kako stvari tamo stoje. U širokom rasponu od ultralevog, protoanarhističkog, antiglobalističkog Black blocka, pa sve do ultradesničarski, rasistički i ksenofobično nastrojenih belih separatista, niko na ovom svetu s većim žarom ne pali američku zastavu, ne ističe neprestano i na najrazličitije moguće načine pogubnu taštinu savremene Amerike te sušti cinizam bez presedana ovog samoproklamovanog šampiona demokratije i ljudskih prava, od samih Amerikanaca. I upravo to je američko društvo, složeno i višeznačno kakvo već jeste, zadugo aboliralo od barem jednog dela odgovornosti za sve ono što Amerika danas predstavlja, a nju samu činilo neobično skliskim protivnikom.

Barem u svetu kakav je bio pre jedanaestog septembra 2001. i superpatriotske histerije koja će uslediti potom i koja traje do današnjih dana.

Gadna je i okrutna istorija te zemlje, gadne su i okrutne sve njene namere, gadna i okrutna njena vizija budućnosti i sopstvenog položaja u svetu, ali Amerikanci to u velikom broju znaju jednako dobro koliko i svi ostali. I ne ustručavaju se da to glasno i jasno kažu, a prvi amandman ustava Sjedinjenih Država garantuje to njihovo pravo.

Vudi Gatri, Pit Siger, Muhamed Ali, Malkom Iks, Leni Brus, Alen Ginzberg, Bob Dilan, Black Panthers, Dželo Bijafra, Henri Rolins, MC5, Public Enemy, Rage Against the Machine (i mnogi, mnogi, mnogi drugi) – to su oni pravi predsednici Sjedinjenih Država, ljudi po kojima pamtimo njeno jedinstveno iskustvo dvadesetog veka koje je, zahvaljujući sveprožimajućem kulturnom uticaju ove zemlje-džina, postalo i iskustvo svih nas. Ema Goldman, Meri Mekarti, Hauard Cin ili Noam Čomski – njeni su najrečitiji tribuni.

Nasuprot tom autentičnom home-grown antiamerikanizmu, nasuprot sveameričkoj tradiciji nepokolebljivog i elokventnog političkog buntovništva, neprosvećeni, mucavi, histerični antiamerikanizam malih frustriranih zemalja čini mi se bednim i neuverljivim. U Srbiji kao i drugde, on je najčešće izgovor za lenjost i alibi za konačno odustajanje od bilo kakve samokritičnosti, a na njemu po pravilu insistiraju one najregresivnije političke snage. Ne čini li ga to nepopravljivo sumnjivim? Dokle god je Amerika ekskluzivno kriva što se u _____________ (dopišite sami: a) Srbija, b)Kuba, c) Iran, d) Severna Koreja) živi katastrofalno, dokle god vlada uverenje da bi bez njenog ometajućeg prisustva ta društva sama od sebe procvetala, dotle će lokalni moćnici poput ________________ (dopišite sami: a) Koštunica, b) Kastro, c) Ahmedinedžad, d) Kim Džong Il)nesmetano zloupotrebljavati lakovernost građana i, bezbedni pod okriljem duboke senke koju Amerika, preglomazna kakva već jeste, baca na sve zemlje sveta, slobodno sprovoditi sve svoje diktatorske ambicije u delo.

Međutim, jedna stvar je izvesna. Za konačnu propast, Americi niste neophodni vi, s vašim neprestanim gunđanjem, s vašim jalovim pretnjama, besnim političkim parolama, masovnim demonstracijama, teroristima-samoubicama... Poput sistema svake supersile otkad je sveta i veka, i američki sistem u sebi sadrži ugrađenu grešku koja ga lagano podriva i jede iznutra. Zapravo je Amerika sama, beskrajno glorifikovana i toliko puta opevana (Land of the Free, Home of the Brave!) roditelj i partner-u-zločinu svakog antiamerikanca. Stoga, za razliku od Rima, za njenu propast neće biti potrebni varvari na vratima.

Zato je ona više nego dovoljna sama sebi.