Moj dragi Peđa

Sedeo sam u stanu za svojim radnim stolom i čitao zanimljivu knjigu kada mi je iznenada neko zazvonio na vrata. Nevoljno sam prekinuo čitanje. U stan je ušao moj dobar prijatelj S. Bio je veoma uzbuđen, tresle su mu se ruke, a glas podrhtavao... Direktno s vrata gurnuo mi je pred oči jedan papir i drhtavim glasom rekao:

„Pročitaj šta ovde piše!”

„Ovo ti je poziv za suđenje... Šta si skrivio?”

„Komšija me tuži da sam mu otrovao psa.„

„Otrovao si mu psa?”

„Naravno da nisam... To je izmišljotina. Komšija na spratu ispod mene, živi sam, tj. nije sam, živi sa psom, velikim vučjakom... Pošto radi po ceo dan i često putuje, on je trgovački putnik, psa drži na terasi... Jadan pas je po ceo dan sam, cvili, laje, zapomaže. Ja iz sažaljenja sa svoje terase, da bih ga umirio, bacim mu povremeno malo hleba ili parče mesa. Pas je uginuo pre izvesnog vremena. Ja mislim, bila je velika vrućina, vlasnik nije bio dva dana u stanu i pas je dehidrirao... Sada, zaista, bacio sam i jedno parče pečene ribe, ne razmišljajući, samo da bih ga umirio… Vlasnik je na terasi pronašao hranu koju sam ja bacao, naravno, meso se pokvarilo od vrućine... I optužio me je da sam mu namerno otrovao psa... I umesto da me pohvale, idem na sud... Međutim, nije u tome pravi problem... Pogledaj ko je sudija.„

„Predrag S.„

„Peđa, moj dragi Peđa... Sećaš se, to je onaj lepi dečak, sin moje daleke rođake… Ja sam ga školovao, oblačio, hranio, davao mu džeparac... Mi nemamo dece. On mi je bio kao dete. Odrastao je kod nas i sa nama... Mi smo ga vodili na letovanje, na zimovanje. Ja sam ga učio da pliva, da skija, da vozi bicikl… Ja sam mu kupio odelo za svadbu… Umesto da kaže „hvala”, on mi sudi…”

„Što ga ne pozoveš telefonom i ne zamoliš ga da to stavi ad akta?”

„Zvao sam ga i rekao: Peđa, gurni tu prijavu u fioku i zaboravi... A on mi je hladno odgovorio: ’To nije moguće... Mora da se sudi…’ Čuj, toliko velikih sudskih procesa se razvlači godinama, dok ne zastare... A ovo nije moguće ostaviti u fioci dok ne zastari?”

Nisam mogao da verujem... Moj Peđa, moj dragi Peđa za koga sam bio spreman i život da dam... meni sudi... Kad je diplomirao na Pravnom fakultetu, kupio sam mu auto: „bubu” polovnu! Kad se zaposlio u Sudu, kupio sam mu garsonjeru, da se osamostali… Još otplaćujem kredit. Kada je izabran za sudiju, tako sam bio ponosan… slavio sam tri noći i tri dana… Moj Peđa, sudija… Moj Peđa deli pravdu… Napravio sam testament i sve sam njemu ostavio: stan, vikendicu, vinograd… Sve što sam za života stekao, njemu sam ostavio… A sada moj Peđa meni sudi… ja sam kao neki Džek Trbosek koji truje komšijske pse... Oprosti, žurim, idem u sud...„

Moj prijatelj je ustao i žurnim koracima nestao iz stana.

Posle nekoliko meseci ponovo sam sreo mog prijatelja. Bio je bled, omršaveo i nekako je imao izgubljen pogled. Govorio je isprekidanim glasom kao da mu nedostaju reči...

„Kako je bilo na sudu? Oslobodili su te”?

„Osudili su me... Moj dragi Peđa me je osudio.„

„Nije moguće!”

„Moguće je... Sve je danas moguće... Osudio me na godinu dana, uslovno na dve godine... Dve godine moram da pazim da ne napravim nikakav prekršaj ili odoh u zatvor godinu dana…”

„Strogo te je osudio.„

„Strogo... I znaš šta je najgore: stalno se pazim da ne napravim neki prekršaj. Pazim na svaku sitnicu, pazim kako vozim, pazim kako prelazim ulicu, sve račune plaćam na vreme, komšijama se ljubazno javljam, ne smem da viknem na ženu koja me kinji po ceo dan… Svima se klanjam do zemlje... Da poludiš... Nisam više čovek. Ja sam krpa. Svako može sa mnom da obriše cipele... Da me gazi kako hoće... Ne mogu više tako da živim.„

Posetio sam svog prijatelja nekoliko meseci kasnije u njegovom stanu. Sedeo je u zamračenoj sobi, gledao u jednu tačku, nije ništa govorio. Nije jeo danima… i samo se ugasio.

Na sahrani se sakupila nekolicina nas, njegovih prijatelja… Peđa je stajao sam sa strane… Nije ni sa kim razgovarao… Prišao sam i tiho rekao: „Saučešće… Mnogo te je voleo.„

„Nije me dovoljno voleo...„

„Ali sve ti je dao… sve što je imao…”

„Sve mi je dao osim ljubavi... a ja sam želeo samo njegovu ljubav.„

„Ne razumem.„

„On je bio godinama u vezi sa mojom majkom… On je moj otac, a to nije nikada hteo da prizna… mrzeo sam ga i voleo u isto vreme… bio mi je i otac i stranac. Želeo sam da pati kao što sam ja patio što nemam oca. Jeste, osudio sam ga, možda nepravedno… hteo sam da mu se osvetim… A sada mi ga je žao… kada ga nema… Da mogu da vratim vreme… postupio bih drugačije…”

Pored nas je prošla žena moga prijatelja… Pogledala je Peđu i tiho rekla: „Znam sve. Iako ti misliš da ništa ne znam... Ubio si rođenog oca.„

Produžila je staračkim korakom ka izlazu iz groblja.

Pozdravio sam se sa Peđom. Ruke su mu bile hladne… pogled zamagljen… plakao je…

Krenuo sam uskom krivudavom grobljanskom stazom prema izlazu iz groblja...

Dok sam gledao uspavane kamene spomenike razmišljao sam: kako je tanka linija između ljubavi i mržnje, života i smrti...

P. S. „Kako je moguće da nikada ne razumemo do kraja našu ljubav prema nekome dok tog nekog ne izgubimo?”

Profesor FDU

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista