„Danas ti taj zakon ne važi”

Kada pitate one koji su se iselili iz Srbije zašto su se na to odlučili, navešće bezbroj razloga. Od toga da im je doktor tražio mito da bi došli na red za operaciju, da policija ne reaguje na žalbe građana, do toga da je pevačica, bivša noćna dama, dobila posao u Ministarstvu spoljnih poslova dok oni sa prestižnih svetskih koledža sede na birou.

Sve ovo zajedno naziva se nepostojanje elementarnog pravnog poretka. Jedna od glavnih karakteristika onoga što nazivamo državom oduvek su bile institucije, odnosno sistem pravila ponašanja koji jednako važi za sve. Jedna teritorijalna organizacija ne može se nazvati državom bez pravnog poretka i monopola vlasti nad primenom sile kako bi taj pravni poredak opstao. U Srbiji nisu to dobro razumeli pa silu koriste da bi sebe zaštitili od zakona.

Usput rečeno, upravo ta vladavina prava je ono zbog čega milioni glasaju za partije koje žele ulazak u EU i koje tiho prihvataju nezavisnost KiM da bi ušli u EU. Već skoro dvadeset godina smo na tom EU putu, a od poštovanja zakona ni traga ni glasa, pa otuda toliki odliv mozgova.

Jedna flagrantna demonstracija bezakonja dešava se svakog dana – na primer parkiranje ispred tuđih garaža, na trotoarima, saobraćajnicama i zelenim površinama. Policija, kao i parking servis, jednostavno odgovaraju da nemaju vremena da izađu na teren. Međutim, pre nekoliko nedelja, tokom mitinga, odjednom je policije bilo svuda, i mirno su gledali kako hiljade automobila i autobusa blokiraju saobraćaj u prestonici nepropisnim parkiranjem. Pošto nisam mogao da pristupim svojoj garaži, jedan policajac mirno mi je odgovorio: „Danas ti taj zakon ne važi”.

Danas ne važi taj, sutra neki drugi, prekosutra važi za mene, ali ne i za tebe, i posle se pitaju zašto ljudi odlaze iz Srbije. Da vama koji smišljate „strategiju” za povratak mladih skratimo muke: samo obezbedite da se poštuje zakon – svakog dana, u svakoj situaciji, jednako prema svima, da oni koji odbijaju da ga sprovode budu kažnjeni i ništa više.

Prvo, gnušamo se raznoraznih polupismenih partijskih kadrova u državnom aparatu. Uvedite jedinstveni elektronski anonimizovani sistem za prijavu na sva radna mesta u državnoj upravi i javnim preduzećima. Ako privatne i državne korporacije u svetu mogu da biraju radnike na osnovu kompetencija i da ne pitaju ni za pol ni za datum rođenja, a pogotovo ne za partijsku pripadnost, zašto to ne bi moglo i u Srbiji?

Možda zato što bi onda bilo teško izvlačiti novac iz državnih fondova za finansiranje aplauza po stranačkim skupovima u poslednjih dvadeset godina, zato što bi neki stručni i pošteni javni tužilac tražio da pokažete barem jednu fakturu za sve te kampanje ili kako neki od vas plaćaju deci privatne škole desetine hiljada evra godišnje, a prijavili su samo ministarske plate.

U suštini, beskompromisno sprovođenje zakona, koje je osnovni preduslov za dolazak bilo koga u Srbiju, te zaustavljanje bele kuge, značilo bi da moraju da uhapse sami sebe, a to im se nikako ne isplati. Zato je najlakše da se iz ministarskih fotelja tobože doziva dijaspora, a boga mole da se ne odazove.

Drugo, naučni rad, kao preduslov inovacija, je obesmišljen. Da bi naučni rad bio empirijski validan i proizveo konkretna rešenja, državne institucije moraju biti transparentne i snositi posledice ukoliko ignorišu zahteve naučnika za pristup podacima.

Treće, tu je i problem zaštite intelektualne svojine. Srbija je jedna od retkih zemalja u kojima se preko interneta prodaju diplomski, magistarski, doktorski radovi. Zamislite da preko interneta neko prodaje drogu, a policija organizuje tim stručnjaka da „prate tokove droge”. To je otprilike ono čime nam mažu oči ovih dana. Tim za praćenje ekonomskih migracija koji se ne interesuje za stavove emigriralih i država koja sa nekoliko organizacionih promena može da učini život u Srbiji primamljivijim.

Tim za praćenje tokova iz oblasti ekonomskih migracija, kao što i sam naziv kaže, ima nameru da prati tokove, a ne da spreči odlazak ili omogući povratak mladih stručnjaka iz različitih oblasti. Predstavnici ovog tela kažu da su članovi tima „eksperti” u datoj oblasti, ali među izabranim i podobnim ekspertima nema nijednog predstavnika te dijaspore koju pokušavaju da vrate.

Oni koji su iz Srbije otišli, ne trbuhom za kruhom, već zbog endemske korupcije i bezakonja koje se sreće svakog dana, uglavnom su visokokvalifikovani. Takvi ljudi imaju kritičko mišljenje i kada vide da se u Srbiji diplome prodaju kao paradajz na pijaci, da partijska knjižica daje imunitet od krivičnog gonjenja, onda na to moraju i da ukažu. Sve dok se njihov glas ignoriše, ne preostaje im ništa drugo nego da se „telepromtuju vazduplohovom”.

Naučni saradnik, Ekonomski institut „Džon H. Daning”, Velika Britanija