Za menjanje Beograda potrebna je hrabrost

Pre devet dana Pariz je proslavio 130 godina Ajfelovog tornja bez koga je danas nemoguće zamisliti Grad svetlosti. Toranj, kreacija Gustava Ajfela, izgrađen u čast Svetskog sajma 1889, svake godine poseti oko šest miliona ljudi. Kada je građen, veliki broj pariskih intelektualaca okupio se u Grupu 300 kako bi zaustavili podizanje „gvozdenog čudovišta”. Kampanja Grupe 300 imala je veliki odjek u javnosti, pa se tako Parizom proširila vest da će se Ajfelov toranj srušiti zbog čega su mnogi vlasnici stanova iz okolnih kvartova prodavali stanove u bescenje. Međutim, Ajfel i uprava grada Pariza bili su uporni pored snažne kampanje ismevanja i osporavanja u satiričnim i stručnim časopisima.

Danas je Ajfelov toranj simbol Pariza. Nešto slično dogodilo se 124 godine kasnije kada je grupa investitora iz Katara ponudila Londonu da sagradi zgradu Šard sa 87 spratova, visoku 309,6 metara, nadomak London bridža. Toj ideji žestoko su se usprotivili Komisija za arhitekturu i Fondacija kraljevskih parkova, smatrajući da takva zgrada ruži London i skrnavi istorijski centar. Britanska vlada je ipak 2013. godine dala saglasnost da se sazida zgrada uprkos žestokom protivljenju stručne javnosti uz obrazloženje da je takav objekat izuzetnog arhitektonskog dizajna i velike stabilnosti, a da njegova izgradnja nosi ekonomsku korist po grad London. Danas je ta zgrada ponos Londona.

Sto godina posle izgradnje Ajfelovog tornja francuski predsednik Miteran podigao je Staklenu piramidu ispred Luvra i pored protivljenja brojnih stručnjaka koji su tvrdili kako će ona zakloniti Luvr i naružiti istorijsko nasleđe Pariza. Miteran je bio uporan i pokazalo se da je bio u pravu.

Ipak, ne bi bilo u Parizu ni Ajfelovog tornja, a ni Staklene piramide da Žorž Ežen Osman, poznatiji kao baron Osman, prefekt pariskog departmana Sena od 1853. do 1870. godine, nije Pariz pretvorio u moderan grad.

Baron Osman je planove sproveo uprkos ogromnom otporu tadašnje javnosti, pre svega stručne, u toku Drugog carstva i vladavine cara Napoleona III koji je za taj poduhvat odobrio zajam od 250 miliona franaka 1865. godine i 260 miliona franaka 1869. godine. Pariz, koji je stvorio baron Osman, izmenjen je za oko 60 odsto u odnosu na dotadašnji grad. Osman je izgradio grad sa širokim bulevarima i velikim trgovima da bi se omogućilo bolje cirkulisanje vazduha i ljudi, u skladu sa teorijama higijenista koje su bile popularne. Pariz je još pamtio vreme revolucije s kraja osamnaestog veka, narodne pobune 1830. i 1848. godine, ali i veliku epidemiju kolere 1832. godine. Zato baron Osman nije samo gradio bulevare i trgove, već i vodovod i kanalizaciju. Njegova kampanja se zvala „Pariz se prolepšava, Pariz raste, Pariz postaje čistiji”. Osman je proširio ulice nastale pod Lujem XIV i napravio od njih široke bulevare, a probio je avenije od Trga Tron do Trga Etoal, od Istočne stanice do Opservatorije, a Jelisejskim poljima je dao njihov današnji izgled. Uredio je desetine parkova i vrtova da bi grad disao kao Luksemburški vrt i park Monsur. Najzanimljiviji primer je Trg Etoal od koga polazi dvanaest avenija od kojih je najpoznatija Jelisejska polja.

Sve što je baron Osman radio bilo je veoma osporavano i „stručna” javnost ga je napadala da je „masakrirao” Pariz, a građani od kojih su mnogi živeli u kućama i zgradama koje su morale da budu porušene zbog širenja bulevara optuživali su ga da je tiranin. Iskreno, Osman nije mnogo mario za demokratske principe i njemu se pripisuje izreka da „u urbanizmu nema demokratije”. Kako bi sproveo zamisli svog arhitekte, car Napoleon III doneo je nove zakone o eksproprijaciji koji su bili predmet osporavanja. Novi urbanistički propisi iziskivali su viši standard gradnje što je dovelo do povećanja cene kvadrata i gradnje, pa se deo stanovništva čak pobunio 1867. godine. Osman je morao da podnese ostavku 1870. zato što se car suočavao sa kritikama zbog prekomerne potrošnje, ali njegovi naslednici su nastavili da rade po njegovim projektima. Oni su bili zamišljeni u tri faze, obuhvatali su rušenje oko 19.000 zgrada i izgradnju dvostruko više novih, velike trgove, gradske parkove, kanalizacione sisteme, novi vodovod, gasne cevi, raskošne fontane, javne toalete i nepregledne novozasađene drvorede. Nova urbana infrastruktura ispraćena je novim železničkim stanicama, Severnom i Istočnom, Pariskom operom, novim školama, crkvama, Šalet trgom, velikim gvozdenim marketom sa hranom i bezbroj ulica koje se protežu od Trijumfalne kapije, srca Pariza. Tako se, uprkos protivljenju „stručne javnosti” rodio moderan Pariz u kome danas postoji Osmanov bulevar u čast barona koji je njegov tvorac.

Veliki i hrabri istorijski poduhvati često ne nailaze na podršku javnosti, najčešće stručne, koja je konzervativna i nesklona da prihvati promene. Koliko god da je mišljenje struke važno, oni koji su dobili poverenje naroda moraju da osete šta je dobro za ljude i ekonomiju. Velike promene se ne dešavaju bez hrabrosti i vizije političara. Da su gradske vlasti Pariza 1889. godine ili Londona 2013. podlegle pritisku javnog mnenja, da su se ulagivale potpisnicima peticija i da nisu gledale u budućnost, svet danas ne bi imao ni Ajfelovu kulu, ni kulu Šard, ni most Vasko da Gama u Lisabonu, ni Kip slobode u Njujorku...

Kao što Beograd ne bi imao ni Palatu „Albanija”, ni „Beograđanku”, ni „Gazelu” koje su takođe bile predmet osporavanja. Zato danas kada se Beograd uređuje i menja, kada se gradi i silazi na reke treba da budemo hrabri i da gledamo u budućnost.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista