Nedelja u Beogradu

Pre nekoliko dana put me odveo pored Muzeja Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića, Gospodar Jevremova 21. U isto vreme tu se zatekla i grupa kineskih turista koja je besomučno slikala muzej sa dve dostupne strane. Muzej je bio zatvoren, jer je bila nedelja posle podne, a muzej nedeljom radi samo do 14 časova.

Pretpostavljam da radi samo jedan kustos i da je to razlog što je ova kulturna ustanova nedeljom otvorena samo pre podne, što je neshvatljivo i nedopustivo. U Beogradu je sve više stranih turista i najmanje što možemo da učinimo jeste da im omogućimo posete muzejima tokom celog dana, pogotovo u dane vikenda. Ali su zato dve pomenute strane muzeja pružale dodatnu „atrakciju” u vidu paučine i paukova pod strehom i po zidovima.

Na Kalemegdanu korpe pune smeća, po ćoškovima đubre, pikavci, zgažene limenke, kese od kokica, sendviča, salvete… U prolazu kroz kapije sa strane okrnjene rešetke, a iza đubre koje se ne može počistiti, čistači ne mogu do njega. Turisti slikaju li slikaju: Savu, Dunav, ušće, Novi Beograd, zidine, Crkvu Ružicu, sami sebe i sve što vide, a ja strepim da neko od njih slučajno ili namerno ne slika naše đubre. Tek kasnije sam zapazio da su pri slikanju panorame zahvatali i deo kosine prema Savi ispod zida. A tamo u travi kese, flaše raznih veličina, papiri, limenke… Za papire će se pobrinuti košava, ali za ostalo – moraćemo mi sami. Prošetao sam i van kruga „Manifesta”. Slika ista: trava nepokošena, klupe dotrajale (mislim na farbu i zaštitu), zidovi se na dosta mesta urušavaju… Na jednoj od glavnih kapija Kalemegdana, kuda dnevno prođu stotine posetilaca, sa strane stoji upozorenje da treba voditi računa jer odozgo otpada fasada. Posetioci u gužvi i držeći decu da se ne izgube i ne obraćaju pažnju na upozorenje. Da ne pominjem strance koji ne znaju srpski. Upozorenje znači da, ako nekom nešto padne na glavu, sam je kriv, jer se nije pridržavao opomene. Kad bi makar jedan mali kamen pao na glavu nekome od nadležnih iz gradskih struktura, verovatno bi svod koji otpada bio popravljen.

Treća slika. Sedim na zidiću u Siminoj ulici i čekam gospođu, jer sam do kola stigao dosta pre nje. Ona mora da opaje sve izloge od Kalemegdana. Pored mene prolaze čovek srednjih godina, obrijane glave, sa ogromnim satom na ruci, sportski firmirano obučen i njegov verni prijatelj pas, takođe firmiran. Obojica idu ponosno, svesni utiska koji ostavljaju. Ali, ne lezi, vraže! Ovaj manji naiđe na drvo i obavi svoje. Gazda zadovoljan pošašolji ljubimca i krenuše dalje. Ispod drveta osta pseći izmet.

Kada je supruga stigla i videla me smrknutog, mislila je da je do nje, te je ćutala do kuće. Neobično, ali korisno.

Nikola Dragojlović,
penzioner-posmatrač, Beograd