Spasavajmo srpski jezik

U pravu je profesor dr Sreto Tanasić kad se u razgovoru sa novinarom Aleksandrom Apostolovskim („Visokoobrazovani ne znaju dovoljno srpski jezik”, „Politika”, 3. jun) zalaže za uvođenje maternjeg jezika na sve fakultete. Tačna je i njegova tvrdnja da je „u uređenim državama jezička politika važan element ukupne nacionalne politike, koja se sprovodi u saradnji države i struke”.

Ima mnogo dokaza za tvrdnju da se u našoj zemlji ne brine o srpskom jeziku. Nije samo reč o zapostavljanju ćirilice u odnosu na latinicu, već pre svega o nebrizi za pravilan govor i nekritičkom korišćenju, moglo bi se reći pravoj poplavi, stranih reči (tzv. pozajmljenica). To navodi na zaključak da, za razliku od drugih zemalja, pa i zemalja u regionu, Srbija nema konzistentnu jezičku politiku.

U osnovnim i srednjim školama više časova treba posvetiti srpskom jeziku, a svakako ga treba uvesti u nastavne programe svih fakulteta. Normalno je da svršeni srednjoškolci i ljudi sa fakultetskom diplomom budu osposobljeni da pravilno govore i pišu. Svi mediji javnog informisanja moraju da imaju lektore, a školski udžbenici i druge knjige ne bi smeli da idu u štampu bez prethodne ozbiljne lekture.

Pre 50 godina diplomirao sam na Pravnom fakultetu u Beogradu. Sećam se ondašnjih profesora Radomira Lukića i Mihajla Konstantinovića, koji su bili poznati po lepoti govora i jezičkoj čistoti svojih tekstova. Mada su obojica doktorirali u Francuskoj, govorili su i pisali izvornim, čistim srpskim jezikom, uporno izbegavajući upotrebu stranih reči. Profesor Konstantinović je autor jezički najčistijih nacrta posleratnih zakona o nasleđivanju, braku, odnosima roditelja i dece, starateljstvu i usvojenju. Tekst zakona o obligacionim odnosima, čiji je on takođe autor, a koji je i sada na snazi, primer je kako treba pisati zakone.

Nažalost, danas udžbenici i javni govor vrve od prekomerne upotrebe stranih reči (pozajmljenica), za koje inače imamo svoje izvorne reči (transparentnost, edukacija, harmonizacija, permanentno, aplicirati i dr.), a da ne pričamo o pravoj poplavi reči preuzetih iz engleskog jezika. Mnogi govore kao da se stide svog jezika. Zar za nazive firmi moraju da se koriste samo strane reči?

Na programima radio i televizijskih stanica nisu usamljeni primeri nepravilnog govora („jako puno” umesto mnogo, „trebamo da radimo” umesto treba da radimo, „u vezi toga“ umesto u vezi s tim, „u zadnje vreme“ umesto u poslednje vreme, „ja i moj kolega” umesto moj kolega i ja i dr.).

Apelujem da nadležno ministarstvo i odgovarajući naučni instituti uvaže mišljenje profesora Tanasića i pokrenu ozbiljnu akciju za spasavanje srpskog jezika.

Momir Paunović,
Pančevo