Od Miljanića do Jovića

Ne treba posebno dokazivati da je prelazak Luke Jovića (21) u madridski Real velika stvar za srpski sport, kao i to da će ime Srbije biti znatno prisutnije u svetskim medijima, jer reč je o najuspešnijem klubu u istoriji fudbala i jednom od najpopularnijih na svetu. Ostaje samo da doskorašnjem centarforu Ajntrahta poželimo prođe znatno bolje od svih njegovih zemljaka koji su ikada zakoračili u svlačionicu na „Santijago Bernabeuu”…

Za razliku od igrača, srpski treneri su ostavili dubok trag u Realu. Jedna od najčešće citiranih izjava u španskom fudbalu svih vremena jeste ona čuvena Vujadina Boškova – „Fudbal je fudbal!” Ta izjava uvek dobro dođe novinarima, ali i trenerima, kad žele da objasne da je ova igra nepredvidljiva, a desetine njih su podsetili na nju posle razočaravajućeg završetka sezone Barselone koja je za par nedelja dva puta ostala praznih šaka (u Ligi šampiona i domaćem kupu).

Prvi Srbin u Realu bio je Miljan Miljanić, koji je predstavljen medijima 21. marta 1974. godine, u prisustvu tadašnjeg predsednika Santijaga Bernabeua, na stadionu koji nosi njegovo ime. Miljanić je za tri sezone (1974-1977) osvojio tri trofeja: dve domaće lige (1975, 1976) i Kup Španije (1975). U to vreme trenirao je budućeg trofejnog trenera Reala, Visentea del Boskea, zatim nemačke reprezentativce Paula Brajtnera i Gintera Necera, jednog od najboljih španskih bekova svih vremena Hosea Antonija Kamača, čuvene napadače Santiljanu i Amansija (dao gol odluke u finalu Kupa šampiona protiv Partizana 1966), zatim Pirija, Grosa… Prilikom jednog od svojih mnogobrojnih gostovanja u „Politici”, Miljanić je rekao da je bio oduševljen kako ga je Bernabeu predstavio timu:

-Otvorio je vrata svlačionice, u kojoj su bili sve sami asovi, a onda im se kratko obratio: „Doveo sam vam najboljeg trenera na svetu. On je sada vaš šef”!

Posle svoje druge sezone u Realu, Miljanić je imao ponudu Arsenala i priliku da postane prvi strani stručnjak u engleskom fudbalu, ali sticajem okolnosti nije došlo do tog transfera. Čuveni novinar „Politike” Miroslav Radojčić i nekadašnji predsednik Crvene zvezde Den Tana bili su posrednici u razgovoru sa Arsenalom, krajem proleća 1976, a Miljanić je na sastanku u Londonu rekao da mu odgovaraju uslovi koje je taj klub nudio. Međutim, Bernabeu je saznao za to i odmah ga je ubedio da ostane još jednu sezonu u Madridu.

Miljanićevo ime se i danas izgovara s poštovanjem u Realu koji je na vest o njegovoj smrti, 2012, objavio veliku priču o njemu na svom zvaničnom sajtu, dok je najtiražniji sportski list u Evropi, madridska „Marka”, istakla u naslovu da je „Miljanić svojim metodama izvršio revoluciju u Realu”. Reč je to tome da je s njim u klub stigao Srećko Radišić (1931-2019), prvi kondicioni trener u istoriji Reala, koji je pre četiri meseca preminuo u Gornjem Milanovcu. „Beli” su se tada prvi put sreli sa ozbiljnim kondicionim pripremama.

Pre šest nedelja, španski mediji su objavili podakat da je Zinedin Zidan stigao do svoje 104. pobede na klupi Reala i da je na šestom mestu liste trenera s najviše pobeda pretekao Miljanića. Ispred njih su samo Munjoz, Del Boske, Benhaker, Molovni i Morinjo.

Boškov je potpisao za Real 13. juna 1979. Već u prvoj sezoni osvojio je duplu krunu (prvenstvo i kup), a u drugoj stigao do finala Kupa šampiona (Lige šampiona) u kojem je izgubio sa 1:0 od Liverpula. Za taj tim Madriđanaigrali su asovi poput Štilikea, Kamača, Huanita, Santiljane, Del Boskea, kao i prvi Englez u Realu, Lari Kaningem. Boškov je ostao na klupi tri godine (1979-82).

U Realu se kratko (1991/92) zadržao Radomir Antić, jedini stručnjak koji je vodio sva tri najveća španska kluba (Barselona, Atletiko M). Iako je na kraju te sezone (stigao u martu) uspeo da pogura ekipu sa sedmog na treće mesto u prvenstvu, klub mu ipak nije produžio ugovor.

Kada je Solari u oktobru prošle godine seo na kratko na klupu Reala, Argentina je postala zemlja s najviše stranih trenera u tom klubu – četiri. Srbija ostaje na drugom mestu.

Naši fudbaleri nisu imali toliko uspeha u Realu. Možda je najbolje prošao onaj koji je prvi stigao na „Bernabeu”, Zvezdin igrač Milan Janković, koga je tadašnji predsednik kluba Ramon Mendoza predstavio na stadionu, 9. aprila 1987. Ostao je jednu sezonu u ekipi „belih”, odigrao 38 utakmica, postigao četiri gola i osvojio titulu prvaka Španije.

Odbrambeni igrač Partizana Predrag Spasić je stigao 1990. godine i zadržao se takođe jednu sezonu. Njegove solidne partije ostale su u senci autogola koji je postigao na meču sa Barselonom, a mnogi smatraju da je nepravedno proglašen „jednim od najvećih promašaja Reala”.

Za razliku od Spasića, Dejan Petković nikada nije dobio pravu priliku u Realu. Za dve godine (1995-97) uglavnom je bio na pozajmici, u Sevilji i Rasingu.

Perica Ognjenović je za dve i po sezone (1999-2001) odigrao oko 30 utakmica, uglavnom kao rezerva, i postigao tek jedan pogodak.