Idemo dalje

Eto, u svoj ovoj žurbi nisam ni osetila kako je brzo došao trenutak da pritvorim svoj volonterski dnevnik. Evrosong je na kraju, ostaje nam još da lepo, uz obavezno mahanje, ispratimo ove hiljade zabavnih ljudi koji su protekle dve nedelje otkrili jedan sasvim novi Beograd i ljude sa kojima su se super družili i proveli.

Verovatno će još danima biti reči o tome kako smo prošli, da li je Grad nešto zaradio i hoće li naša slika sada biti drugačija, ali ja bih, pravo da vam kažem, da se malo pozabavim onim žargonskim pitanjem: šta ja imam od toga?

Za početak, imam dobar razlog da se osećam drugačijom, privilegovanom i, ako baš hoćete, odgovornijom. Osećaj da zaista od tebe nešto zavisi, iako si jedan među hiljadu, moćna je stvar. Baš taj deo iz roditeljskih priča o tome kako čovek mora ozbiljno da shvati ovo ili ono u stvari nikada u pridikama ne može da ima tako dobru ilustraciju kao ovo iskustvo. Radiš ozbiljno i naporno, ne spavaš baš previše, a opet se budiš i pre nego što sat zazvoni i bez foliranja, ponosno, oblačiš svoju volontersku majicu, kao zaštitni znak ili znak raspoznavanja. Ne samo na Evrosongu, već i društvu, u gradu. I vidiš kako ti društvo zavidi što imaš „ti-šrt”, majicu koja se ne prodaje i koje su ovde stigle u ograničenom broju. Još mesecima ćemo biti jedinstveni i prepoznatljivi.

Za kraj, imam bar 999 novih lica za fejsbuk: i za onaj na netu i za ovaj privatni, u srcu i glavi. Malo li je?!

Rekoh, vreme je da pritvorim, nikako da zatvorim svoj volonterski dnevnik, jer, sada već sigurno znam – eto mene ponovo među volonterima. Već sam se prijavila u bazu podataka za Univerzijadu sledeće godine, a, kako stvari stoje, neću propustiti ni svetska univerzitetska prvenstva koja će u Beogradu biti već ovog leta. Ako zaista hoćete da se upoznamo (a rekli su mi da ima takvih), svratite na sajt www.yb2009.org, idite na odeljak za volontere i – vidimo se.

Do sledećeg susreta

Vaša volonterka