Suština Palmerovih poruka

Imenovanjem specijalnog izaslanika za Balkan u liku M. Palmera praktično se realizuje interes američkog predsednika Trampa iz pisma predsedniku Vučiću decembra 2018. i njegove administracije da želi za ovog svog mandata da odlučujuće deluje i utiče na rešavanje kosovskog čvora. Potvrda ovoga je ujedno i prva poruka novoimenovanog specijalnog izaslanika: „Cilj mi je da što pre vratim Beograd i Prištinu za pregovarački sto i osiguram dogovor”, upućena ne slučajno preko Tanjuga Srbiji. Težište je kako se vidi na konkretnom angažovanju administracije SAD, brzini i osiguranju dogovora.

Druga poruka je da administracija SAD računa da će predstojeći izbori u oktobru omogućiti politički rasplet u Prištini u korist struktura za nastavak dijaloga i skidanje taksa kako bi se  ipso facto (sam po sebi) nastavio dijalog otklanjanjem ove smetnje na čemu insistira Srbija kao uslovu za nastavak. Insistiranje da i Srbija tome doprinese zaustavljanjem aktivnosti na osporavanju „kosovske državnosti” predstavlja na zapadu usaglašeno i već viđeno zalaganje za „odgovornost dve strane” u svakoj prilici i nova je potvrda o čvrstoj podršci albanskoj strani bez obzira na argumente o odgovornosti za neispunjeno ili činjeno.

Treća poruka je da bi nastavak dijaloga do srpskih izbora na proleće naredne godine trebalo praktično da obezbedi elemente za okvir budućeg konačnog dogovora dve strane koji bi se verifikovao posle srpskih izbora, a pre američkih predsedničkih sa prilično vidljivim ciljem da ova administracija okonča pregovore poželjnim dogovorom i uknjiži poen u predizbornu spoljnopolitičku, inače do sada u ovom delu oskudnu platformu.

Naime nije slučajno što administracija upravo sada pokreće ofanzivu oko KiM i Balkana: EU preokupirana bregzitom i sopstvenom budućnošću u drugom planu; ruski i kineski dosijei i rivalstva u prioritetima; itd., a Balkan ipak ima dodira sa tim geostrateškim interesima i nije zanemarljiva tema u tom smislu.

Četvrta poruka je da SAD normalizaciju odnosa Beograd–Priština vide kao ključno pitanje „transformacije” celog Balkana u pravcu strateških interesa zapadne alijanse, ocenom Palmera da bi normalizacija bila „pozitivna stvar za region, Evropu i SAD”. Drugi deo ove poruke čini stav da normalizacija predstavlja osnovni uslov za otvaranje evropskog puta Srbije (i „Kosova”), što je ujedno potvrda da je rešavanje pitanja KiM za Srbiju preduslov za uspešan nastavak njenih evrointegracija i upozorenje šta bi neuspeh mogao da znači. U tom smislu Palmer u intervjuu Tanjugu precizno podvlači: „Nadamo se da će obe strane razumeti svoje interese i postići dogovor”, što jasnije ne može biti.

Peta poruka o „međusobnom priznanju” je u stvari potvrda američkog stava o neophodnosti priznanja „Kosova” i potvrde njegove državnosti, kao krajnjem cilju celokupnog američkog angažmana u kosovskoj stvari od početka 1998. prihvatanjem OVK kao saveznika, NATO agresijom, podrškom samoproglašenoj nezavisnosti, svim merama i akcijama kosovskih elita u Prištini, angažovanjem u korist državnosti „Kosova” na spoljnom planu, itd.

Šestom porukom administracija daje do znanja da prihvata srpski stav o potrebi kompromisnog rešenja. Međutim, bez obzira na deklarativno zalaganje za dogovor dve strane („niko ne treba da ima osećaj da je izgubio”)  svim ostalim porukama SAD jasno daju do znanja da za njih konačno rešenje može biti samo odgovarajući oblik priznanja i potvrda zapadne politike do sada oko KiM. Oporo deluje da SAD uopšte nikad i nigde ne pominju međunarodno pravo, SB OUN, rezoluciju 1244 ili bilo šta od toga bez čega se konačni status KiM ne može odgovarajuće međunarodno rešiti i verifikovati. Težište je po pravilu na potrebi da Srbija prelomi i time stvori uslove za realizaciju kosovske državnosti. U tom smislu prihvatanje stava o kompromisu deluje  kao pragmatičan taktički potez da se tvrda i principijelna pozicija Srbije protiv priznanja omekša radi dostizanja cilja pregovorima suštinski o istoj ranije okončanoj stvari. Ako se ovo pokaže kao tačno onda priznanje „kosovske” državnosti ni u jednom vidu ne može biti za Srbiju kompromis koji zadovoljava nacionalne interese, bez obzira na pritiske, nedorečene ponude („otvaranje evropskog puta”) ili uslovljavanja Zapada.

Diplomata u penziji