Dosadašnji model razvoja nije održiv

Gotovo svi savremeni veliki ekonomisti (Stiglic, Tirol, Krugman, Rodrik, Piketi, Milanović i drugi) duže vremena upozoravaju svet na neodrživost dosadašnjeg modela razvoja i na nužnost prelaska na održivi razvojni model.

Džozef Stiglic (američki ekonomista, nobelovac) konstatuje („Slobodan pad”, „Velika podela”, „Evro”) da je „neoliberalni eksperiment doživeo spektakularni fijasko”. U nedavno objavljenom autorskom tekstu („Nakon neoliberalizma”) Stiglic zagovara koncept „progresivnog kapitalizma”, zasnovanog na četiri prioriteta. Prvi prioritet je ponovno uspostavljanje ravnoteže između tržišta, države i civilnog društva. Vlade su dužne, po Stiglicu, da oblikuju i ograničavaju tržišta putem regulacije, pre svega životne sredine, zdravstva, bezbednosti i drugih vrsta regulacije. Posao vlade, po njemu, je da radi ono što tržište ne može ili neće, kao što je  investiranje u nauku, tehnologiju, obrazovanje i zdravlje ljudi. Drugi prioritet, po Stiglicu, jeste prepoznavanje da je „bogatstvo nacija” rezultat društvene organizacije, zasnovane na vladavini prava i podvrgnute demokratskim proverama. Treći prioritet je suočavanje sa sve jačom koncentracijom tržišne moći velikih kompanija. Četvrta ključna stavka na progresivnoj agendi, po Stiglicu, jeste raskidanje veze između ekonomske moći i političkog uticaja. Stiglic predlaže, zbog svega toga, sveobuhvatnu agendu u napred skiciranim okvirima, uz napomenu da se iz globalne krize može izaći globalnim merama, uz konsenzus, obaveznost i odgovornost svih subjekata na međunarodnoj sceni. To je „najizvodljivija i najživopisnija alternativa ideologiji koja očito nije uspela”, zaključuje Stiglic. Predložena agenda predstavlja najbolju priliku da izbegnemo ozbiljne ekonomske i političke probleme pred kojima se svet danas nalazi.

Žan Tirol (francuski ekonomista, nobelovac) postavlja pitanja („Ekonomija za opšte dobro”): gde je nestala težnja ka opštem dobru i na koji način ekonomija može doprineti njenom postizanju? Opšte dobro je višedimenzionalni pojam kojem se moramo vratiti. Tirol upozorava da se, pri tome,  treba čuvati krajnosti: ne smemo iz tržišnog fundamentalizma preći u državni totalitarizam. Kao što se ne sme lično dobro ostvarivati na uštrb opšteg dobra, ne sme se isto tako ni opšte dobro ostvarivati na račun ličnog dobra. Zbog toga Tirol prihvata geslo: da – tržišnoj privredi, ne – tržišnom društvu! Država i tržište, po Tirolu, treba da se međusobno dopunjuju. Država ima potrebu za regulacijom, a tržište za konkurencijom. Nova uloga države jeste „da odredi pravila igre i interveniše kako bi ublažila nesavršenost tržišta, a ne da zameni tržište.” Tirol navodi primere pogrešne industrijske politike države. Zbog toga je nužna reforma države kako bi bila sposobna da preuzme novu ulogu u društvu, u funkciji opšte dobrobiti. U traganju za činiocima koji bi trebalo da pomire, koliko god je to moguće, lične i zajedničke interese, Tirol predlaže uspostavljanje adekvatnih i jakih institucija društva. U odgovoru na drugo pitanje Tirol smatra da u društvu treba da  se otvori rasprava o ciljevima opšte dobrobiti, i da se  razviju politike kojima bi se koncept ostvario i realizovao. Tirol poručuje da, pored toga,  savremena država mora imati finansijska sredstva da „održava sistem socijalne zaštite”. To se može postići ako se reformiše (racionalizuje) javni sektor i time se smanje troškovi bez remećenja njihove funkcionalnosti („trošiti manje, a smislenije”).

Kad je reč o klimatskim pretnjama, tj. globalnom zagrevanju, i Stiglic i Tirol su jasni i  nedvosmisleni: treba učiniti ekonomske aktere odgovornim. Ekonomski akteri moraju, naime, da se prisile na internalizaciju negativnih eksternalija, njihovih emisija ugljendioksida, što je u stvari načelo: zagađivač plaća! Što se tiče zagađenja njihova preporuka glasi: oporezivanje zagađivača! Ekološki imperativ može biti poštovan, naime, samo ako se poštuje i ekonomski. S tim u vezi veoma je važno da se države vrate pregovorima o ovom planetarnom gorućem i egzistencijalnom problemu – na pravi kolosek. Nedavno istraživanje grupe međunarodnih naučnika pokazuje i upozorava, naime, da je trenutna stopa zagrevanja na Zemlji viša od bilo koje u poslednjih dve hiljade godina. Reč je o presedanu u klimatskoj istoriji Zemlje. Studija, takođe, pokazuje da je uzrok antropogen („tragedija zajedničkog dobra”).

Slično misle i Toma Piketi („Kapital u 21. veku”) i Branko Milanović („Globalna nejednakost”). Svi oni su saglasni da se ekonomiji mora vratiti moralna dimenzija, koja podrazumeva odgovornost za opšte dobro. Nova ekonomija treba da insistira na neophodnosti usklađivanja ličnih interesa sa kolektivnim ciljevima. „Vrlina sebičnosti” (Ajn Rend) i „sloboda izbora” (Milton Fridman) očito su zloupotrebljeni. Potrebna nam je nova paradigma razvoja.

Neprihvatanje ovakvih i sličnih ideja pametnih, mudrih i učenih ljudi vodi ekonomsku politiku (i na nacionalnom i na globalnom nivou) u sindrom „slepog putnika” (Tirol) ili „pijanog vozača” (Stiglic). Ekonomske politike, koje kreiraju i sprovode političari, moraju biti utemeljene na nauci, a ne na „geniju” hibrisa i „sveznajućeg” autokrate. Ako ne budemo i dalje poštovali ovu elementarnu logiku preti nam sudbina „Titanika”, sa nesagledivim posledicama.

Univerzitet u Novom Sadu