„Službena” i „javna” upotreba jezika

„Politika” je opet zadužila srpski jezik, ovoga puta time što je prekinula trinaestogodišnji muk o ustavnoj odredbi, i zakonu kojim se uređuje da su „u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo”. Pokazuje se, naime, da tu odredbu u Srbiji niko ne poštuje, pa ni Skupština koja je taj Ustav donela. Kad tako govorim, imam na umu banalnu činjenicu da su nekad pravnici znali reći da je Ustav „najviši zakon” i dok se nešto ne propiše „drugim zakonom”, mora se poštovati onaj „najviši”, ali to, izgleda, ne važi kad je reč o srpskom jeziku, pa se svako u zemlji prema njemu može ponašati po meri sopstvene pameti, pa će neki ministarski činovnik „presuditi”, recimo, „da je crnogorski jezik službeni jezik u Crnoj Gori, koju Republika Srbija priznaje i sa kojom ostvaruje međunarodne odnose i saradnju” i pri tome će glatko prevideti činjenicu da se zakonskom regulativom o kojoj govorimo ne „uređuje” jezik u Crnoj Gori nego u Srbiji.

Za razgovor o toj temi „Politika” je (13. oktobra) okupila kompetentne sagovornike i za njihove stavove štedro otvorila svoje stranice, a ja ću se ovde osvrnuti samo na jedan aspekat tih razgovora i na kraju dodati i jednu nedoumicu.

Donošenje zakona o jeziku, prema nekim interpretacijama, „zapelo je” oko tumačenja pojmova „službena” i „javna upotreba jezika”. Ta je besmislica lansirana da bi se moglo činiti upravo ono što se sa srpskim jezikom čini tokom mnogo poslednjih decenija: neko je srpski jezik proglasio srpskohrvatskim, a kad su se Hrvati toga termina brzo odrekli (i vratili se „hrvatskom”), Srbi su nastavili da ga „eksploatišu” (da sunarodnicima u Hrvatskoj ne bi „otežavali život”) i posle se pokazalo da su oni zaboravili i svoj jezik i svoje pismo i dozvolili onima koji su ih dotle terorisali da to i dalje čine kao da se ništa u međuvremenu nije dogodilo.

A osnovni je problem u tome što su službena i javna upotreba besmisleni sinonimi: jezikom se nešto objavljuje, obznanjuje, saopštava, čini se javnim ono što javnost treba da zna i to se uvek čini u obliku koji je primeren znanju, pismenosti i svim drugim osobenostima ličnosti koja informaciju formuliše. I ta je informacija adresovana na svakog pojedinca do koga dopre i reakcija će na nju biti različita: onaj na koga se ona odnosi reagovaće na određeni način, a onaj drugi proći će pored nje kao i pored svega što ga se ne tiče, pri čemu informacija može biti objavljena na osmoj stranici novina ili u 13. minutu TV Dnevnika, a može i na raskrsnici kod Mijine kafane.

I sve bi to bila javna upotreba jezika, a pored nje može da postoji još jedino privatna upotreba jezika i za nju se ne mogu uspostavljati pravila jer niko ne može učiti babu kako će tepati unučetu ili ružiti dedu zbog toga što je u kuću ušao u prljavim čizmama. Biće da u svemu tome ipak nema neke posebne mudrosti i to u nekim demokratijama nije trebalo posebno razjašnjavati: prvim zakonom posle uspostavljanja NDH ustaški zakonodavac u je zabranio ćirilici u javnoj i u privatnoj upotrebi i to im obrazlagao u Jasenovcu, Jadovnu, Prebilovcima ili u Kečinoj jami na Radovču (i/li Mačkovoj jami na Štitovu). Ili: kad je u Arbaniji došao na vlast Ahmet Zogu, tamo su Srbima bili zabranjeni i jezik, i pismo, i imena, i prezimena, i vera i slava, i sve ono što ih je karakterisalo kao narod. I sve to i javno i privatno. I time se razjašnjava sve ono što našim „tumačima zakona” nije jasno i na čemu istrajavaju u nastojanju da nad srpskim jezikom zadrže tutorsku poziciju i da mu određuju i mere i obeležja.

Profesor (u penziji)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista