Dve priče u jednom danu

Prošle nedelje krenuo sam na more da iskoristim ovo lepo jesenje vreme i niske cene. Dan je u Beogradu bio siv i kišovit. Kako smo se avionom približavali Tivtu vreme je bilo sve gore. Avion se tresao, uzdizao i propadao. U avionu tišina i muk. svi zadubljeni u svoje misli. Avion je kružio i kružio iznad Tivta. Kroz niske oblake probijale su se munje. Moram priznati da sam pomislio da smo blizu kraja. Pa dobro, deca su odrasla i osamostalila se, karijera je završena, zdravlje je i onako nikakvo. a kraj jednom mora doći.

Pored mene je sedeo mlad momak atletski razvijen. Kako se avion tresao i propadao tako je on bio sve bleđi i bleđi, ruke su mu podrhtavale. „To je sve zbog mene”, tiho je rekao. „Bog me kažnjava, veliki sam grešnik. Ja verujem u Boga.” – „Kada je ’frka’ svi verujemo u Boga”, odgovorio sam. Drhtavom rukom mladić je pokušavao da nešto napiše na malom komadiću papira. Nisam odoleo a da ga ne upitam: „Šta to pišete?” – „Poruku svojoj verenici. Ako mi se nešto desi, molim za oproštaj.” Bio sam malo iznenađen. „Neće ništa da vam se desi.” – „Veliki sam grešnik.” – „Mislim da u avionu ima mnogo većih grešnika od vas”, rekao sam gledajući nabildovane momke sa zlatnim lancima oko vrata i stariju gospodu sa mladim devojkama. „Išao sam u Beograd da kupim burme za svadbu. Ženim se sledeće nedelje. Tamo u Beogradu sa prijateljima sa studija otišli smo na jedan splav da proslavimo ’momačko veče’ i tu sam upoznao jednu mladu, lepu devojku. malo se popilo, malo se veselilo. i ja završim u njenom krevetu. I to sedam dana pred svadbu. Prevario sam ženu a još se nisam ni oženio. Kajem se, šta će Bog da mi kaže.” – „Bog verovatno neće ništa da kaže ali vaša verenica će sigurno imati šta da kaže ako to sazna.”

Dva puta pilot je pokušao da sleti na tivatski aerodrom. bez uspeha. Avion je podrhtavao, škripao, kao da se raspada. U jednom trenutku sasvim nekontrolisano, verovatno od straha i panike, uzviknuo sam nekim meni tuđim glasom: „Majstore, nemoj da se junačiš, vozi za Podgoricu”. Prolomio se spontani smeh i aplauz uplašenih putnika. Hteo sam da propadnem tri metra pod zemlju od stida i sramote, ali kako da propadnem u zemlju kada sam u avionu na deset hiljada metara visine. Ne verujem da me je pilot čuo, ali avion se podigao i krenuo prema Podgorici. Sleteli smo u Podgoricu bez problema. Momak koji je sedeo pored mene, stisnuo mi je čvrsto ruku, zagrlio me i tiho rekao: „Ako ste slobodni dođite u nedelju na moju svadbu. I neka vas Bog čuva.” – „Verujem da Bog ima pametnijeg posla”, odgovorio sam. Zagrlio sam i i ja njega.

Tek za sat stizao je autobus koji će nas odvesti do Tivta. U dogovoru sa jednom starijim bračnim parom uzeli smo talsi kojim smo krenuli za Herceg Novi. Vozač taksija je bio mlad, lepuškast momak obučen u čistu uniformu. veoma govorljiv. Prvo nas je po prezimenima proveravao ko je poreklom Crnogorac. Ispalo je da smo svi u prošlosti bili Crnogorci.

Kako je završio sa našim rodoslovom krenuo je u politiku: „Ja imam 31 godinu, toliko je ovaj naš na vlasti. Kako stvari stoje: ja ću otići u penziju a on će biti još uvek na vlasti.” Upitao sam ga: „Jesi li oženjen, imaš li decu?”„Imam dve ćerke i sina. ali to je komplikovana priča. Kada smo se upoznali i zavoleli, krili smo našu vezu i od prijatelja i od roditelja.” – „Zašto?” – „Ona je muslimanka a ja sam pravoslavac. I njeni i moji roditelji su prekinuli svaki kontakt sa nama, ostali smo sami, bez sredstava za život, bez stana. ali smo se i dalje voleli. Kada smo videli da nema pomoći ni sa jedne ni sa druge strane spakovali smo se i otišli za Ameriku. Ostali smo tamo dve godine. Svašta smo radili. ja sam vozio kamion a ona je bila konobarica u jednom restoranu. Uštedeli smo nešto para i vratili se u Podgoricu, venčalo smo se. Bez roditelja i prijatelja, samo sa kumovima koji su bili slučajni prolaznici. Od ušteđevine iz Amerike kupili smo malo zemlje na periferiji Podgorice i svojim rukama sagradili malu kuću. Rodila su se deca, prvo dve devojčice, Amira i Senada. Dogovorili smo se: ako budu devojčice, žena daje ime. Sinu ja dajem ime. Roditelje nismo viđali, ni ja, ni ona. I onda se rodio sin, dao sam mu ime Lazar. To je prelomilo moje a i njene. Došli su da vide unuke i to nekako u isto vreme, sasvim slučajno. I šta da rade, prvo su se pozdravili a onda zagrlili, i oni nas i mi njih. Roditeljima moje žene ime našeg sina se baš i nije dopalo ali nisu ništa rekli. Samo su ispod dečijeg dušeka stavili podebeli koverat sa novcem. A moji roditelji su teško izgovarali Amira i Senada ali nisu prestajali da grle i ljube naše devojčice. Onda smo se zajedno bogu pomolili. oni njihovom, mi našem, iako i mi i oni znamo da je Bog jedan. Svašta smo preživeli moja žena i ja. Više zla nego dobra, mnogo smo se napatili u životu, ali, nikoga ne mrzimo, srećan sam da smo ponovo jedna velika porodica i da se volimo. Neka tako i ostane.”

Ostatak puta je protekao u tišini.

Stigli smo predveče u Herceg Novi. Kiša je prestala, pojavilo se sunce. „Sutra će biti lep, vedar dan”, rekao je glas sa radija. „I za pravedne i za grešne, i za srećne i za nesrećne.” – „Meni nešto kažete?”, pitao me je mladi čovek. – „Ne, razgovaram sam sa sobom. tada sam najpametniji.”

Profesor Fakulteta dramskih umetnosti