Odricanje od ćirilice danak „bratstvu i jedinstvu”

Divan je tekst „Ćirilica i mi” sudije M. Blagojevića, objavljen 31. oktobra u „Pogledima”. I ja osećam potrebu da iznesem svoja zapažanja o našem „nihilističkom odnosu” prema ćirilici. Morali smo da platimo cenu za to što je Beograd bio glavni grad SFRJ. Zbog toga na RT Beograd nije moglo ništa da „ide” na ćirilici, jer to ne bi prenosili ostali studiji u tadašnjoj državi (Ljubljana, Zagreb, Sarajevo). I u mom Ljigu većina firmi napisana je latinicom, kafu pijem u „Bašvudu”, a svaki dan prolazim pored bifea „Elefant” (za one koji ne znaju engleski, na izlogu je nacrtano slonče).

U bivšoj JNA koristila se isključivo latinica, čak i u Makedoniji, gde je, kao i u Bugarskoj, u upotrebi isključivo ćirilica. Bio sam vojnik daleke 1966/67. u Štipu. Kada sam pred demobilizaciju kazao svom drugu pisaru u kancelariji komandira baterije da mi karakteristiku u vojnoj knjižici napiše ćirilicom, doživeo sam da me komandir pita: „Šta ti izigravaš?” Odgovorio sam mu da hoću da mi to pročita otac kad dođem kući.

Aleksandar M. Milovanović,
Ljig