Za ćirilicu ili protiv latinice

Opet se zahuktala rasprava oko srpske dvoazbučnosti koja me kao prevodioca i nekadašnjeg pedagoga posebno zanima. Izgleda da je reč ili o zabuni ili nekakvom umišljaju. Kakvom?

Jezici su stariji od pisama i imaju svoju logiku i zakonitost razvoja potpuno nezavisnu od pisma kao prateće alatke.  Jezik, naravno, utiče na pismo, ali obrnuto ne važi.  Jednako kao što julijanski i gregorijanski kalendar ne utiču na vreme u svakodnevnom životu, tako paralelno postojanje ćirilice i latinice u praksi srpskog jezika ne utiče na srpski jezik koji, zbog tog dvojstva, nije postao manje efikasan ni kao sredstvo komunikacije, ni kao sredstvo umetničke kreacije.

Kao izrazito kulturološko pitanje, upravo to srpsko dvoazbučje posebno je zanimljivo jer predstavlja veoma značajan element srpskog etničkog identiteta.  Naravno, identitetska obeležja mogu biti i pozitivna i negativna, a reklo bi se da srpski borci za ćirilicu veruju da je srpsko dvoazbučje štetno.  Za šta i za koga? To što, prema tvrđenju samih boraca za ćirilicu, 90 procenata građana Srbije uz ćirilicu ili isključivo koristi latinicu u svakodnevnom životu, nije proizvelo veću nepismenost niti je loše uticalo na srpski jezik. Šta je onda loše u upotrebi dva pisma?

Loše je to, tvrde borci za ćirilicu, što će navodno zbog toga ćirilica nestati iz upotrebe.  Evo već čitavo stoleće dvoazbučje je deo srpskog identiteta, a ćirilica nije nestala, niti se iko i zalaže za njeno nestajanje.  Prvi bih se tome usprotivio. Ali, i tome što se pojedinci vatreno zalažu za nestajanje latinice i to ne samo iz službene, već i iz svake druge javne i privatne upotrebe. Time se borba „za ćirilicu” svodi na nasilnu eliminaciju latinice. Član 10 Ustava propisuje da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, dok se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom, na osnovu Ustava. Znači, ćirilica uživa prednost, ali je jednako zakonito što se u osnovnoj školi uče oba pisma u okviru nastave srpskog jezika.  Jedini pritisak koji se u poslednje vreme vrši u toj oblasti jeste onaj u korist, dakle, ne spontanog nestajanja već nasilnog eliminisanja latinice iz srpskog kulturnog identiteta.  Neka mi samo niko ne kaže kako 90 procenata građana koji koriste oba pisma nisu validan reprezent etničkog identiteta, da „nisu Srbi” ili, još gore, da nisu „pravi ili dobri Srbi”. Ako tako misle, neka to otvoreno izgovore..

Latinica koju tih 90 procenata građana Srbije koristi uz ćirilicu jeste srpska latinica kad se njom piše na srpskom jeziku.  To što je ona identična s hrvatskom latinicom dolazi otud što su hrvatski i srpski jezik (i bosanski i crnogorski) jedan jezik s različitim standardizacijama i različitim imenima što su proizvod potpuno vanjezičkih, političkih faktora koji imaju svoje objašnjenje, a u nekim slučajevima i opravdanje. O toj činjenici u ozbiljnoj nauci oslobođenoj političkih prinuda i eventualno ličnih frustracija, nema nedoumica.  Zato je besmisleno optuživati lingviste što „ne propisuju” kako bi valjalo upotrebu pisma u srpskom jeziku. Lingvistika je, da ponovimo, nauka, i nije njeno da propisuje, već da opisuje jezik i sve jezičke fenomene. Propisivanjem se bave državni organi koji mogu, a ponekad to i čine, da uvažavaju naučne stavove, ali ih jednako često i ne uvažavaju i to ne samo u oblasti jezika i pisma.

Nevolja s „jezikoslovcima” koji bi da državnom prinudom isteraju jedan od elemenata srpskog kulturnog identiteta jeste u tome što veruju da je etnički identitet nešto nepromenljivo. Ne žele da vide da se čak i najtrajniji element etničkog identiteta, jezik, neprestano menja. I tako je u svim jezicima što prate vrlo dinamičan razvoj stvarnosti koju jezik treba da artikuliše u komunikaciji među ljudima. Da ne spominjem ostale elemente srpskog (i svakog drugog) etničkog identiteta. Nije li Vuk Karadžić nosio fes, čak i u Beču. Šta je srpska kuhinja danas, šta je bila pre sto godina, a šta u vreme Nemanjića? Šta je narodna muzika danas, a šta je bila pre samo četrdeset ili pedeset godina? Kako je pravoslavlje praktikovano pre sto, dvesta ili petsto godina, a kako se danas praktikuje? A postoje i druge dvostrukosti: ekavski i ijekavski izgovor, julijanski i gregorijanski kalendar, pa to nikome ne smeta.

Šta je stvarni problem s dvoazbučjem? Ćiriličnu „Politiku” čitam od detinjstva, iz nje sam pre polaska u školu i naučio ćirilicu, kao što sam iz drugih tadašnjih novina naučio i latinicu, pa se dosađivao u školi na časovima opismenjavanja.  I koristim je i službeno i privatno, kao što i latinicu koristim privatno. Da problem možda nije u nečem drugom, u potrebi da se identifikujemo s idealizovanom nepromenljivom prošlošću kad nismo u stanju da se suočimo s nužno promenljivom sadašnjošću i po definiciji nepredvidljivom budućnošću?

Prevodilac