Istina o Račku

Pogibija nekoliko desetina Albanaca u sukobu sa srpskom policijom je poslužila kao presudan propagandni korak „kamufliranja” agresije u „humanitarnu intervenciju”. Tvrdnja da se u Račku radilo o „masakru” nad nedužnim civilima je odlična ilustracija  „istine kao prve žrtva rata”.

Događaj u Račku je ovih dana, ponovo u „centru pažnje”. Jedan poslanik Srpske liste je prvostepenom presudom suda u Prištini osuđen na čak dve godine zatvora, zbog verbalnog delikta koji se svodi na tvrdnju da je „Račak izmišljen”. U taj propagandni „ram” uklapa se i albanski predsednik, koji kritikuje predsednika Srbije što negira „ratni zločin” učinjen u Račku. Šta se u stvari, zaista dogodilo u Račku ?

U selu Račak 15. januara 1999. dolazi do sukoba naoružanih Albanaca sa srpskom policijom, koja interveniše jer je u tom selu bila jedna od baza OVK, čiji su  pripadnici pre toga ubili nekoliko policajaca. U akciji gine četrdesetak Albanaca, koji uglavnom nisu bili u uniformi. Teroristi  najčešće ni inače, ne nose uniforme. Većina Albanaca u Račku je imala toplu višeslojnu odeću, veliki broj njih i istovetne vojničke čizme. Račak je bio okružen rovovima. U selu su pronađene i velike količine oružja i municije.

Misija OEBS-a na Kosovu i Metohiji, na čijem je čelu bio Vilijam Voker, „diplomata”, koji je pre toga veoma specifično „iskustvo” sticao u  „interesantnim” operacijama u Latinskoj Americi, bez oklevanja tvrdi da se radi o „masakru nad nenaoružanim civilima”. To postaje kamen temeljac optužbi protiv Srbije i SRJ. Na tome se temelji i ključno pitanje za tadašnji ekspertski tim patologa EU, čiji nalaz, iako znatno umereniji nego optužba, ali i „presuda”, koju je prejudicirajućom izjavom lansirao Voker, sadrži brojne anomalije. U njemu se navodi i teška neistina: „Nije bilo indikacija da su ti ljudi bilo šta drugo, do nenaoružani civili”.

U Račku je sproveden regularan uviđaj, o čemu je dežurni istražni sudija sačinila zapisnik, koji je potkrepljen i brojnim prilozima. Za utvrđivanje tragova pucanja na rukama poginulih Albanaca kriminalistički tehničari MUP-a Srbije su koristili poznati difenilaminski test, žargonski poznat kao „parafinska rukavica”. Reč je o nitratnom testu, zasnovanom na tome da prilikom pucanja iz vatrenog oružja, na ruci koja je držala oružje ostaju sitne barutne čestice koje sadrže nitrate. Prilikom ispaljenja hica barutne čestice izlaze kroz usta cevi i talože se na obližnjim predmetima, a najviše na šakama osobe koja je pucala. Ova kriminalističko-tehnička metoda nije savršena, ali svakako nije bez dokaznog značaja. Osnovni prigovor nitratnom testu je da on nije dovoljno specifičan, jer sličnu hemijsku reakciju kao i onu između difenilamina u sumpornoj kiselini i nitrata nataloženih usled ispaljenja projektila iz vatrenog oružja, daju i druge supstance koje sadrže nitrate. Ovaj problem se rešava kriminalističkim sistemom pouzdane eliminacije.

Da li detektovani nitrati možda potiču iz veštačkog đubriva? Kada se ima u vidu doba godine kada je došlo do događaja u Račku, to  je isključeno. Sukob se zbio sredinom januara 1999. godine. U to doba godine se ne koriste veštačka đubriva, niti se uopšte i obavljaju bilo kakvi značajni poljoprivredni radovi.

Da li su možda nitrati na rukama poginulih proistekli iz nekih industrijskih materija? U Račku nije bilo pogona u kojima se proizvode šibice, niti su se seljani masovno bavili razvijanjem fotografija, graviranjem, štamparskim poslovima, proizvodnjom kozmetike, ili drugim delatnostima u kojima je moguć kontakt sa nitratima.

Da li je nepronalaženje tragova pucanja ključan dokaz da poginuli na čijim rukama takvi tragovi nisu uočeni, nisu ni imali vatreno oružje? Nepronalaženje  tragova pucanja može da bude posledica nesavršenosti konkretne kriminalističko-tehničke metode, a do toga dolazi i kada su tragovi uklonjeni brisanjem ili pranjem ruku.

Terorista ili pobunjenik koji poseduje oružje, može biti legitimno likvidiran i pre nego što stigne da ga upotrebi. To je konačno i primarni cilj svake regularne policijske ili vojne formacije u sukobu sa teroristima. Eventualno stradanje i civila koji su korišćeni kao „živi štit”, ili koji su se zlosrećno našli na mestu sukoba, može biti i „kolateralna šteta”. Taj termin inače, veoma prisutan u „NATO terminologiji”, je svima koji su doživeli bombardovanje 1999. godine, nažalost veoma dobro poznat.

Ekspertski tim EU je koristio jednu načelno pouzdanu metodu za detektovanje tragova pucanja, koja je usmerena na tragove antimona, barijuma i olova. Ta inače odlična metoda, koja se zasniva na skeniranju elektronskim mikroskopom je u konkretnom slučaju zbog proteka vremena i prethodnog temeljenog „skidanja” tragova, bila potpuno bezvredna. Stoga je posebno perfidna dezinformacija  sadržana u tvrdnji ekspertskog tima EU da nisu otkriveni tragovi pucanja na rukama poginulih Albanaca. Finski eksperti su pouzdano znali da su sa ruku poginulih prethodnom primenom specijalnih folija, radi vršenja difenilaminske analize, kompletno pokupljeni svi tragovi. Tada su ruke poginulih potpuno očišćene, pa tragove pucanja više nije ni bilo moguće detektovati!

Pisac ovog teksta je još 2000. godine, po zahtevu Komiteta za istraživanje ratnih zločina Vlade SRJ, napisao ekspertski izveštaj o događaju u Račku. Bivši predsednik Srbije i Jugoslavije Slobodan Milošević je pitao Vokera, kao svedoka optužbe, da li mu je poznat taj izveštaj. Odgovor je sprečio sudija Mej, rekavši da će se to rešavati kasnije. O tome više nije bilo reči, ali je Račak vremenom nestao iz haške optužnice.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista