Problemi sa elektronskim dnevnicima

Pročitala sam članak o elektronskom dnevniku, objavljen 26. 12. 2019. u kome u Ministarstvu prosvete objašnjavaju da se teškoće u radu sa elektronskim dnevnikom dešavaju zbog mešanja hakera („Elektronski dnevnik dostupan, iako hakeri otežavaju njegovo korišćenje”). U stručnim izrazima kao „hardverska infrastruktura, rekonfigurisanje sistema, mrežni saobraćaj” i drugih pokušava se baći opravdanje zašto zaključne ocene na polugodištu nisu bile dostupne roditeljima na uvid.

Predlažem ministru da pita nastavnike (ako se usude da mu kažu istinu) koji svakodnevno rade sa elektronskim dnevnicima. Da li je normalno da svi nastavnici, pored elektronskog dnevnika  imaju sveske u koje unose časove, zapisnike, planove, učenike, ocene, izostanke... Poučeni iskustvom da im sve što upišu u e-dnevnik često bude izbrisano, paralelno snimaju upisano u svoje mobilne. Veza na internetu bude slaba, pa od svoje kuće koriste lični internet. U jednoj velikoj gradskoj školi imaju samo dva dostupna kompjutera, pa mnogi od kuće upisuju podatke sa svog ličnog kompjutera. Zašto bi plaćali da pomognu Ministarstvu prosvete?

Primedbe su i da su programi napravljeni negde na strani, pa samo kalup postavljen za naše škole, i to neadekvatan, jer ne možete mnogo toga što radite da unesete. Kako objasniti da, kad hoćete da prijavite grešku koju treba ispraviti, s druge strane veze na vaše „halo”, čujete „prosim?” Sekretari čuvaju matične knjige kao oči u glavi, jer su jedine stvarne veze sa učenicima. Ko zna šta će biti za koju godinu. Takvo je stanje u gradskim školama, a kako je na terenu, mogu da zamislim.

Nisam protiv elektronskog poslovanja u školama. Mnogo dobrog može da se primeni u digitalnoj nastavi. Možda su u ministarstvu hteli da idemo u korak sa zemljama u okruženju, da budemo bliže Evropi. Zašto moramo da preuzimamo strane modele? Zar nismo imali naše, godinama korišćene elektronske dnevnike, na zadovoljstvo nastavnika i roditelja?

Anđelka Ninković,
prosvetni radnik u penziji, Novi Sad