Nema ruže bez trnja

Koaliciona vlada podrazumeva demokratski obrazac po kome se vlada bira daleko od izbornog tela u zamagljenim prostorijama, pretpostavljajući da će slediti želje birača. Čime su motivisani akteri – vlašću, programom, ali i da pobede a ne izgube. Koalicioni pregovori su integralni deo partijske kompeticije i ponekad podsećaju na izbornu kampanju. U sebi sadrže elemente taktičkog i strateškog. Razmotrimo opojni koalicioni miris SPS-ove ruže.

Osam godina nakon političkih promena u Srbiji vreme je da se partije programski prestrojavaju i grupišu. Tipologije partijskih porodica (familija) temelje se na prirodi društvenih sukoba, pripadnosti stranaka nadnacionalnim federacijama i javnim politikama stranaka. Lociranje partija prema jednodimenzionalnom spektru levica – desnica izvodi se na osnovu tri kriterijuma: istraživanja javnog mnjenja, programa partija i mišljenja eksperata.

Zašto je u programskom smislu SPS-u bliži DS? U linearnom programskom spektru bliže su levica i levi centar nego levica i desni centar i(li) ekstremna desnica. („I srce je na levoj strani!“). Sa ovom koalicijom se dobija „međunarodna licenca“ – ulazak u Socijalističku internacionalu i možda Partiju evropskih socijalista. Šta je prednost ove koalicije za SPS u pogledu vlasti? Može da računa bar na neko od najviših mesta koja su u drugoj koaliciji već rezervisana: premijer, predsednik Skupštine, gradonačelnik Beograda. Osim toga, na stolu je i ponuda za učešće u pokrajinskoj vlasti u Vojvodini. Tu je i mogućnost da se neposredno bave Kosovom (u drugoj opciji to je već rezervisano). Srbi sa Kosova su nekad voleli SPS možda i više nego što sada vole DSS. Ovo je prva prava, a možda i poslednja šansa da se socijalisti socijaldemokratizuju kao i druge bivše komunističke partije. Mnoge od njih (bivši komunisti) vraćali su se na vlast u pojedinim zemljama (Litvanija 1992, Poljska 1993. Mađarska 1994, Estonija, 1995,…). Sa konsolidacijom demokratije i institucionalizacijom partijskog sistema, sve više će do izražaja dolaziti skala levo-desno i programska dimenzija partija. Rukovodstvo SPS-a koje je mlađe od svog članstva, pri čemu niko od njih tokom devedesetih nije obavljao visoku funkciju (ministar i sl.) ne želi da mu i dalje stižu fakture za stvari na koje nisu uticali. Njima je važno da obezbede moć svojoj partiji, ali i vođstvo u svojoj partiji. Ali pre svega planiraju da politički žive duže od mandata jedne vlade. Prostor moderne levice u Srbiji nije popunjen, a tradicija i potrebe postoje. Svaki potez nosi rizik. Bez rizika nema dobiti. Kad malo bolje razmisle – svi su oni pomalo socijalisti.

Šta je za SPS loše sa ovom koalicijom? Potencijalna opasnost kako će reagovati članovi i simpatizeri. Koalicije se prave sa jednim okom uperenim u vlast a drugim okom uperenim u raspoloženje javnosti. Kada se proceni da se učešćem u vlasti mogu nadomestiti početna gunđanja u stranci oko izbora partnera, partije ulaze u savez uverene da će biračima pružiti očekivanja i vremenom ih uveriti u pravi izbor, s obzirom na resurse kojima mogu ispuniti programske ciljeve. Obećanje biračima da će najpre razgovarati sa DSS-om je ispunjeno. Sledi ispunjavanje obećanja o socijalnoj pravdi, penzijama, investicijama.

Kako stoje stvari sa potencijalnim aranžmanom SPS-a sa SRS i DSS-NS? Socijalisti su ljuti na demokrate što su ih smenili 2000. (iako je Koštunica bio nosilac liste), ali i na radikale što su im usisali birače nakon tog perioda. Radikali nisu zadovoljni ponašanjem SPS-a na predsedničkim izborima, ali socijalistima nisu „žuti“ organizovali Bjelicu, Vučelića i Vulina. Programi socijalista, sa jedne strane, i radikala i narodnjaka sa druge, na suprotnim su polovima. U nacionalnoj retorici, koliko god da su ove stranke preuzele ideje SPS-a iz devedesetih, socijalisti sada imaju manje šansi u toj matrici. U ovoj koaliciji SPS za partnere imaju Nikolića, Koštunicu, Ilića, a sa koalicijom „Za evropsku Srbiju“ mogu imati samo Tadića. U ovoj kombinaciji postoji realna opasnost od neke vrste tihe izolacije Srbije. Naizgled, nacionalno jedinstvo bez evropskih integracija za SPS bi bilo podsećanje na vreme koje je iza njih i iza nas.

Međunarodni kontekst. Povratak Dačića iz Rusije već je zaboravljen, ali nije doneo očekivanu vest o poželjnosti nacionalističke koalicije. Rusiji treba Srbija u Evropskoj uniji a ne nova Belorusija. Evropska unija i Socijalistička internacionala pozdravljaju ulazak socijalista u proevropsku vladu. U onoj meri u kojoj su koalicije uslovljene i utvrđenom političkom agendom, to je po svim indikatorima Srbija u EU uz bitku za izvlačenje maksimuma za Kosovo i Metohiju, SPS je bliža DS-u. SPS-u ostali akteri u koaliciji (PUPS i JS) mogu biti smetnja, ali i alibi za svaku odluku. Jezičak na vagi je izgleda Palma. Od stranaka oko DS-a, Čanak može ostati u Novom Sadu (gradonačelnik ili sl.) a Drašković otići u Vašington, na primer.

Često postoji distinkcija između pravih pregovora i prethodnih preliminarnih razgovora. Zato se sve dok pregovori traju oprezno iznose u javnost detalji i kriju čak i od dobro obaveštenih posmatrača da se ne bi narušili krhki dogovori i atmosfera do postizanja koalicionih sporazuma. Potrebno je pripremiti i javno mnjenje na odluke. Ako je nemoguće sakupiti 126 poslanika sa SRS i DSS-NS, može se očekivati pomeranje skale ka DS-u. Vlast ili izbori, za SPS i nije dilema.

DS i SPS, između ostalog, spaja ruža, koja nije samo simbol SPS-a, već i Socijalističke internacionale i Partije evropskih socijalista, organizacije u kojima je DS član. I oni koji ne uđu i oni koji uđu u koaliciju sa SPS-om osetiće pokoju bodlju. U slučaju novih izbora ova partija bi se samoubila. Nema vlasti bez SPS-a, kao što nema ruže bez trnja.

Docent na Fakultetu političkih nauka