Kako verovati Americi

Ovih dana saznajemo da Vašington (možda s Briselom) sprema „plan” za „konačno rešenje” kosovskometohijskog problema. Nešto popravljena verzija Ahtisarijevog plana, kako izgleda. Šargarepa treba da bude garancija za ulazak Srbije u Evropsku uniju. O štapu se još ne govori. Rano je.

Na stranu to što, sam po sebi, taj nagradni ulazak u EU, uz još neke eventualne šećerleme, nikako ne može biti kompenzacija za odricanje Srbije od značajnog dela teritorije, od njenog naroda na toj teritoriji i svetinja koje su deo njene žive istorije. Postavlja se, međutim, mnogo značajnije pitanje: Kako da se Americi uopšte veruje da će bilo šta ispoštovati, čak i ako se pronađe zajednički jezik u ćorsokaku u koji nas je dovela vojna agresija?

Američku vladu, naime, prati duga, vekovna istorija nepoštovanja i svečanih javnih obećanja i raznih potpisanih i važećih ugovora svih vrsta. Da ne idemo toliko daleko u istoriju pa da nabrajamo koliko puta su prekršeni „lula mira” i ugovori sa starosedeocima američkog kontinenta Indijancima, s južnim susedima Meksikancima i s drugima koji su imali taj usud da se ispreče američkim interesima u bližoj i daljoj okolini.

Mnogi su još živi svedoci ponašanja SAD posle pada Berlinskog zida, odnosno prevare (danas se to jasno vidi) sovjetsko-ruskog rukovodstva. Za one koji su mlađi, sveži su još primeri poslednjih godina s američkim „ničim neizazvanim” odustajanjem od niza američko-sovjetskih ugovora o razoružanju, ili povlačenjem iz nuklearnog sporazuma s Iranom, ili nedavnim početkom povlačenja iz Pariskog sporazuma UN o klimatskim promenama.

Bliže našem regionu, svedoci smo koliko američko slobodno tumačenje Dejtonskog sporazuma izaziva ne samo lokalne političke turbulencije već preti da izazove ozbiljnu nestabilnost širu od same Bosne i Hercegovine.

Da idemo još uže: Rezolucija SB 1244 o Kosovu i Metohiji bila bi odavno ukinuta da nije podrške Rusije i Kine i uporne borbe naših diplomata. Šta je bilo s odredbama Kumanovskog sporazuma, kao što je ona da se hiljadu naših policajaca vrati na Kosovo i Metohiju? Koliko je srpskih života izgubljeno zbog nepoštovanja te odredbe, recimo? A sve je to uredno potpisano i overeno od strane Amerikanaca ili onih predstavnika koji su pod njihovom kontrolom.

Prostor ne dozvoljava da se bavimo neispunjenim javnim i tajnim obećanjima Holbruka i drugih predstavnika američke vlade, a pogotovu ne Haškim tribunalom, kao jedinstvenim slučajem karikiranja međunarodnog prava. Ipak, valja imati u vidu bar još Briselski sporazum, gde je Zajednica srpskih opština do danas ostala mrtvo slovo na papiru, dok su sve obaveze Srbije – ispunjene.

I kako sada, imajući u vidu partnere s druge strane stola, razgovarati i pregovarati o nekakvom mogućem rešenju problema Kosova i Metohije (Albanci su se jasno izjasnili da Amerikanci govore za njih, a što se Evropljana tiče, jasno je da su i oni pod presudnim uticajem Vašingtona)? Ko je taj ko može da poveruje da će američka strana ovog puta poštovati bilo šta što je obećala i potpisala?

S druge strane, zdrav razum kaže da valja pregovarati i da su razgovori bolji nego bilo kakva sila i stradanje. Zato, bilo kakva ponuda da je na dnevnom redu, naši pregovarači bi trebalo, pre svega, da insistiraju na prethodnom ispunjavanju onoga što je bilo obećano, potpisano, a nije ispunjeno. Konkretno, da bi pokazale dobru volju i poštene namere u slučaju da neki novi sporazum može biti postignut, obe strane bi trebalo da ispune ono što dosad nisu. To znači, recimo, da se hiljadu naših policajaca ipak vrati na Kosovo i Metohiju, odnosno da se osnuje Zajednica srpskih opština, da ne govorimo još i o poštovanju Rezolucije SB 1244.

Uspostavljanje poverenja je vrlo važan element svuda gde se sklapa bilo kakav posao. Samo partneri u dobroj veri mogu sklopiti uspešne i dugoročne sporazume. Ako to budu polazne tačke neke nove mirovne inicijative, možda se i može naći rešenje za naizgled nerešiv kosovski Gordijev čvor. Mač koji bi ga eventualno presekao već se pokazao neuspešnim.

Dugogodišnji novinar i diplomata

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista