Jugoslavija je morala nastati i morala nestati

Virus korona menja način života, posebno nas vremešnijih, ali ostavlja i mnogo vremena za razmišljanje. Moje teme za razmišljanje su društveni procesi i turbulencije u njima. Socijalizam, kapitalizam i pitanje: Ima li nešto treće? Slovenac Božidar Jezernik napisao je knjigu: „Jugoslavija, zemlja snova”. U podnaslovu bi mogla da stoji misao Džona Lempija: „Dva puta bila jedna zemlja”. Jezernik u svojoj knjizi provlači tezu da je Jugoslavija morala nastati i morala nestati. U odnosu na ovu naoko protivurečnost, u toj rečenici zajedničko je ono „morala”. Zašto? Zato što slovenačka elita nije znala kako da se iščupa iz skoro sedmovekovnog podaništva austrijskom carstvu. Izlaz su videli u Jugoslaviji. Hrvatska elita je znala da sami ne mogu sačuvati onako veliko more, a srpska da jedino u novoj zemlji mogu obezbediti da svi Srbi žive u jednoj državi. Kad je stvorena prva Jugoslavija ubrzo se pokazalo da njeni savremenici nisu bili dorasli da ovu zajednčku ideju održe u životu. Nešto slično se desilo i s drugom Jugoslavijom. Jugoslavija je morala nastati i morala nestati.

Da podsetim, izašli smo iz Drugog svetskog rata kao pobednici, ali i razrušeni, materijalno ogoljeni, onesposobljeni. Elan koji je vodio pobedi nastavio je svoj pohod i posle rata. Zemlja se brzo obnavljala, ruševine raščišćavale, novo gradilo i to bržim tempom nego što bi obezbedio bilo koji oblik tržišne privrede u uslovima ondašnje bede, siromaštva, nemanja alata, niti mašina. To je ta prva faza socijalizma u koju je ugrađen elan s velikim efektima.

Potom dolazi naredna, u kojoj je ondašnji harizmatični vođa Tito razumeo principe funkcionisanja sveta posle Drugog svetskog rata i iz njega izvlačio nemalu rentu za svoju zemlju, našu Jugoslaviju. Amerikanci, da bi nas držali na dovoljnoj distanci od svojih protivnika u hladnom ratu – Sovjeta, davali su bespovratnu pomoć, a Rusi su činili to isto, samo bez sredstava – otvorili vrata našoj robi na svom hermetički zatvorenom tržištu. Tako je kod nas dizana proizvodnja obuće, nameštaja, tekstila, koji su imali veliku prođu na gladnom sovjetskom tržištu.

Ta dodatna infuzija davala je nov podsticaj razvoju zemlje. Potom dolazi treći faktor, pristiže prva školovana generacija, fakultetlije koje su davale novi vetar u jedra Jugoslaviji. Tako smo došli do 1975, godine kad smo zemlju uveli u red srednjerazvijenih evropskih zemalja, postali pravi Zapad za susede Mađare, Rumune, Bugare. Potom su kola krenula nizbrdo. Nije imao ko da nam kaže: razvili smo zemlju do srednjoevropskog proseka, a sada, da bismo je očuvali, moramo je menjati, društvenu svojinu zamenjivati efikasnijim oblicima svojine, jednopartijnost pretvarati u višestranačje, federalizam zamenjivati nekom vrstom konfederacije... Vodeća partija to nije razumela i tu je pala. Nova generacija više nije htela da ide po svoje mišljenje u Komitet. I tako se socijalizam urušavao sam od sebe, energija je jalovo oticala kroz brojne pukotine onog vremena. Ponirući nestajala. Sistem nije imao dovoljno ulja (vlage) za sopstveno podmazivanje. Rasušio se. Morao nastati, pa nestati.

Na sve ovo nadovezao bih i jedan filozofski pogled na socijalizam, na njegovu dugovečnost. Poći ću od toga da je čovek deo prirode i da mora, hteo to ili ne, da s njom deli prirodne zakone. A u prirodi vlada surovost Darvinove teorije o selekciji. Veće drvo natkriljuje manje, ne da mu da izraste, moćnija i snažnija životinja ubija slabiju, i tako redom. Ni kod ljudi ne može biti drugačije. Jači i moćniji podjarmljuju slabije. Mi smo pokušali na ravni društvene, zajedničke svojine da obezbedimo uslove da svi ravnopravno vladaju: iznadprosečno sposobni, prosečni i slabiji. Držalo je to vodu, ali samo donekle, dok se projekat socijalizma nije urušio u celom svetu. Jednostavno, ne mogu svi biti ravnopravni, jer nema dovoljno resursa na Zemlji da svaki stanovnik planete vozi automobil, oni u Detroitu, kao i oni u džunglama Afrike ili u plemenima Južne Amerike, da svi imaju američki standard. To je gotovo nemoguće, kao što je nemoguće da zajedno žive antilope i lavovi, ravnopravno na istoj zajedničkoj podlozi, biljnom svetu Afrike. Ne može to po zakonima prirode, pa valjda onda ni kod ljudi kao delu prirode. I oni (ljudi) se međusobno krljaju, uništavaju. Jači opstaju.

Socijalizam je zamenio kapital – odnos koji danas dominira svetom i pravi ogromne razlike, neravnine među ljudima, nacijama i državama. O kritici kapital-odnosa, posebno njegovog imperijalizma kao najviše faze kapitalizma, bar je tako po Lenjinu, pišu danas mnogi filozofi sa Zapada. Kritički, sumrak kapitalizma i ideologije neoliberalizma. Međutim, ostaje otvoreno pitanje: imaju li socijalizam i kapitalizam alternativu, koji je to treći put? Tu zapinje pamet sveta ovdašnjeg. Nije rešenje vraćanje na socijalizam, ali teško je i izdržati sadašnji imperijalistički poredak; treći put kao neka alternativa još se ne nazire. Pamet nam je zastala. Društvene nauke imaju mnogo pouka na temu kritike prošlosti i sadašnjosti, ali ne nude rešenja budućnosti. U deficitu su.

Publicista, bivši član savezne vlade (u SFRJ)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista