Muke dva predsednika

Predsednicima Rusije i SAD Vladimiru Putinu i Donaldu Trampu u poslednje vreme mnogo šta ne ide od ruke. Prvi se suočava sa sve ozbiljnijim padom poverenja svojih podanika, dok drugog muče rasni nemiri koji se Amerikom ubrzano šire poput serije nedavnih katastrofalnih tornada. Neko bi rekao da je uzrok tome nervoza koja prati globalnu pandemiju virusa korona. Ipak, mnogo šta ukazuje da pravi koreni nevolja nisu medicinske, već društvene prirode i da su mnogo složeniji.

Putina 1. jula čeka referendum o izmenama Ustava kojima bi mu se omogućilo pravo da se 2024. ponovo (praktično neograničeno) kandiduje na funkciju koju, s manjim prekidom od 2008. do 2012, obavlja već 16 godina. Ali, u okolnostima kad je podrška građana prvom među njima sa nekadašnjih 76 odsto pala na svega 25 procenata, pitanje je kako će se okončati izjašnjavanje o ovako drastičnoj promeni najvišeg državnog akta.

Haotično delovanje nadležnih službi suočenih sa smrtonosnim virusom, pad plata i sve veća nezaposlenost teško mogu da se vežu za onu politiku koju je Putin vodio od 2000. naovamo, a koja je Rusiju vinula u sam vrh svetskih moćnika. Istini za volju, zemlja nije suočena s pobunom i demonstracijama sličnim onima u SAD, Francuskoj ili Hongkongu, iako je pad zaposlenosti i životnog standarda velikog dela stanovništva i ovde prisutan.

Kako bi dodatno osokolio glasače, predsednik je za 24. jun zakazao veliku vojnu paradu u čast Dana pobede u Drugom svetskom ratu, istu onu koja je otkazana 9. maja nakon uvođenja opšte izolacije zbog pretnje opake zaraze. Podizanju morala građanstva mogla bi da doprinese i informacija da je početkom juna vrednost rublje porasla u odnosu na američki dolar, a to svakom Rusu i te kako prija.

S druge strane Atlantika, oružje je već na ulicama, iako nije zakazana nikakva parada. Nasilna i neopravdana smrt Afroamerikanca Džordža Flojda usijala je atmosferu, pa i primorala Trampa da spas potraži u bunkeru Bele kuće.

Snimci spaljenih kuća i automobila, pljački prodavnica, ljudi koji padaju pod mecima, bivaju gaženi policijskim kolima ili hapšeni samo zbog tamne boje kože vratili su Ameriku u pomalo zaboravljene dane borbe za prava onih od čijeg jeftinog rada i na čijem siromaštvu opstaje beli deo stanovništva. Ne samo oni najbogatiji, već i oni koji pripadaju srednjoj klasi, a koji su decenijama uljuljkivani pričama o „univerzalnim ljudskim pravima i demokratskim slobodama”.

Kako prenose mediji, više od 11 miliona Amerikanaca već je potpisalo peticiju kojom se traži suđenje ubicama nesrećnog Flojda. Čuveni proizvođač kocki „Lego” izbacio je iz svog programa figurice policajaca koji sprovode uhapšene. Nema sumnje da će uslediti i druge slične reakcije. Ipak, teško je verovati da će se mnogo šta u SAD promeniti. Nadležni u Vašingtonu to sebi neće dozvoliti. Ne toliko zbog činjenice da bi oni sami mogli da budu ugroženi, koliko zbog toga što bi bilo kakva drastična promena označila i opasan udar na zapadnu civilizaciju kakvu danas poznajemo.

Možda su boleština i uvođenje izolacije kao preventivne mere uticali na to da se živci pojedinaca zategnu do pucanja, ali svakako nisu pravi uzrok svega što se danas dešava u Rusiji i SAD. Koreni su mnogo dublji i doveli su naš svet, očigledno zasnovan na davno prevaziđenim postulatima, u opasnu zonu samouništenja koju mnogi neće preći. Bez obzira na to da li su na taj put krenuli raketom Ilona Maska ili bosonogi i u ritama.

Vladimir Putin ni sa jednim prethodnim američkim šefom države, a tokom njegovih mandata prodefilovali su i Bil Klinton i Džordž Buš i Barak Obama, nije toliko bio politički vezan kao s aktuelnim kolegom Donaldom Trampom. Pitanje je koliko je tome doprinela činjenica da obojica moraju dobro da se zamisle u suočavanju s predsedničkom budućnošću. Tramp već na jesen, Putin za četiri godine. I sve to uz ubrzani uspon Kine…

Možda posle pandemije koja je već odnela desetine hiljada života naš svet i neće izgledati kao danas. Ipak, teško je verovati da će globalizam i podele koje oslikavaju savremeno ljudsko društvo nestati tek tako. Neće nestati ni onog časa kad broj obolelih ili umrlih dostigne daleko veće razmere. Jednostavno, to je naš svet, onaj u kojem smo rođeni i koji ćemo napustiti bez šanse da spoznamo šta čeka one posle nas.