Bilo jednom na Adria turu

Mogao je Novak Đoković da se zabarikadira u nekoj mondenskoj tački sveta, a nije da ih nema, neke i poseduje, da potom postavi obezbeđenje na ulazu i prebacuje loptice preko mreže i onda daje politički korektne izjave, kao da se kandiduje za misicu. Ali, Nole nema karakter Rodžera Federera, vanvremenskog tenisera koji je svojom bezgrešnošću nadmašio čak i ledenog Ivana Lendla. Dosadniji čak i od ptičice koja na federu izlazi iz švajcarskog sata, bez ijednog skandala ili trunke emocija, projektovani genije ne bi ni pomislio da organizuje najveći svetski sportski događaj u doba korone.

Ali, Nole nije korporacijski proizvod, poput dizajnirane limenke „koka-kole”, stvoren da se se dopadne konzumentima, već teniski broj jedan sa stavovima kojih se ne odriče, bez obzira na to da li će se dopasti mejnstrim zapadnim medijima koji su jedva dočekali da na njega bace što kamenje, što šut. Naravno da oni nikada neće razumeti Noletove ideje, likujući nad njegovim pokušajem da okupi tenisku elitu u Beogradu i regionu, pošto je nekoliko igrača, trenera i ko zna koliko publike u Beogradu i Zadru zaraženo kovidom 19. Brinu li se možda za zdravlje njegove supruge Jelene i njegovo? Pitaju li ga da li je dobro ili ponovo horski pokušavaju da mu sruše reputaciju, opisujući ga kao ekscentrika koji se opire dogmatskim stavovima o novom svetu, kao globalnom karantinu, s merama nadzora bez presedana.

Nole je i do sada više puta pokazao da nikada ne bi prošao na kastingu za lutku koja će statirati u scenariju apokaliptičkog narativa koji je zavladao svetom. Njegove namere su bile plemenite i zbog njih sada plaća cenu. Ali, organizujući teniski spektakl u Beogradu, on se pridržavao mera vlade Srbije i, koliko mi je poznato, državni organi nisu proveravali fizičku distancu publike na tribinama, niti su upozoravali Noleta, teniski svitu i čitav niz zvanica i džetsetera koji prate broja jedan, kako bi pravili selfije, da noći ne provode po klubovima, već ostanu kuće.

Depresivni Beograd, posle restriktivnih mera u vreme vanrednog stanja, raspusno je dočekao šampiona sveta, a da ista vlada koja je građane zaključavala u kuće nije učinila ništa da obezbedi sigurnost tenisera i publike. Možda zato što su, posle Adria tura, sledili izbori? Lekari iz Kriznog štaba su ćutali, političari su ćutali, kako bi puk pomislio da je korona daleko iza nas, dok su ispred, u svetloj budućnosti, čekala glasačka mesta na koja je trebalo izaći u što većem broju. Šta je trebao da učini Nole? Da stavi masku na reket, u vreme kada je publika pozivana da posle tenisa, obavezno svrati na Marakanu, u što većem broju i da se navijači, poznati po poštovanja preporuka epidemiologa, pridržavaju mera međusobne udaljenosti od dva metra. Bez deljenja poljubaca i pesnica!

Potom je karavan krenuo ka Zadru gradu, u kojem su Srbi bili omiljeni samo u doba kada su košarkaši osvojili prvenstvo Jugoslavije u spektakularnom finalu sa svemoćnom Cibonom i Draženom Petrovićem, 1986. godine. Trener Zadra bio je Beograđanin Vlado Đurović. Nole je čista srca učinio ono što se smatralo utopijom. Hrvatska ga je, s premijerom Andrejom Plenkovićem na čelu, dočekala s takvom količinom euforije, da se pomislilo da će na šljaci Nole biti krunisan ne samo u teniskog već u kralja od Jugoslavije.

I hrvatski lekari su ćutali. I hrvatski političari su ćutali, dok je publika strastveno pratila broja jedan, znajući da i njih čekaju izbori na koje treba izaći u što većem broju.

Noletova humanitarna ideja promocije radosti života i sporta doživela je krah zbog licemerja vladajućih političkih elita kojima je bio preko potreban epski heroj svetskog sporta kao alibi za stvaranje iluzije o predizbornoj normalnosti. Zato se i zaraženi Goran Ivanišević gnuša napada na Noleta koje, uz entuzijastične britanske medije, podgrevaju i mahom anonimni svetski teniseri s dna kace. Đokovićev humanitarni eksperiment, kao pokušaj da se tenis izdigne iznad svetske karantinske strahovlade, i te kako razume još jedan velikan. Zove se Dino Rađa.

Nije dakle Nole preko noći Hrvatima od najvećeg prijatelja, postao najveći zlotvor broj jedan. Sitne ribe su se možda upecale, ali samo oni slični Noletu, poput Ivaniševića, Rađe i bezimenih Hrvata koji mu šalju podršku preko društvenih mreža, znaju da je teniski Če Gevara, tvorac ideološke revolucije koja je pokazala da i mali narodi, sa fusnota, mogu stvoriti gospodara sveta. Zato su ga Zadrani tako dočekali. Smatraju ga njihovim, jer ma koliko se Nole ponosio što je Srbin, njegov patriotizam nije vulgaran, već inspirativan. Uostalom, prvaci sveta ne mogu biti nacionalisti, govorio je Mate Parlov.

Takvu, revolucionarnu uloga Novaka Đokovića u svetu sporta savršeno razumeju mediji nekadašnjih imperija koji ne mogu da se pomire da momak s kraja svemira – za njih zabit, za nas Grinič – toliko dugo sedi na prestolu. Preporučujem Noletu da pročita sledeću rečenicu: „Postoji sloboda govora. Ali za slobodu nakon govora, ne mogu da garantujem.” Nije je izgovorio neko od liberala, već Idi Amin, nekadašnji afrički diktator koji je jednako slasno mljackao divljač i svoje političke oponente.

Šta još hoće od Noleta? Da ode kod notara i overi izjavu da neće osvojiti Ju-Es open i Vimbldon?