Iš, korono!

Zimsko proleće, jesenji početak leta. Sve kad mu vreme nije. Izokrenulo se, izopačilo u senci opake veštice korone. I ove godine uoči berbe malina priče o ceni, brige da li će zbog korone doći berači. Površina pod malinama se smanjuje, smanjuje se i prinos, hemija čini svoje, a sve je manje onih što kao i ja na već zakorovljenoj zemlji muče sebe. „Bog nam je dao lepu zemlju, a mi smo je zatrovali”, kaže čiča Gavrilo. „Hemija je uzela, i još uzima danak. Sve to u vodu ide, isparava i na glavu nam pada. Pa i ovaj đavolji virus je ozgo stigao da nas opomene. Možda su se i vanzemaljci umešali. Ko zna? Zemlja umorna i ispošćena, nema stajnjaka, ne može samo hemija. Zaboravili smo kako riču goveda, ovce bleje. Na seoskim putevima još stenju IMT traktori kupljeni pre pô stoleća, kineski trimeri u malinjacima kosove oteraše. Sve ih je manje, i šume su prazne, reke postale tekući kontejneri…

Sređujem beleške, pripremam novu knjigu. U knjigu unosim objavu pesnika Petra Matovića:

„Jedne godine okušam se u malinarstvu. I baš te godine – otkupna cena sramno niska! Posle čujem da je hladnjačarski lobi uvezao malinu iz Čilea, koja je lošijeg kvaliteta, mešao s našom i pokušao da podvali strancima. Naravno, nisu glupi, pa su, logično, dali nižu cenu…”

Tako pesnik, ali nema se kud. I pored toga što nevidljiva napast vreba, berači su stigli u ariljski kraj. Muka ih dovela, ali niko nije ni slutio da će sve biti gore nego što jeste. Da će nam ono na šta kukasmo sada pesma biti. „Igra” s cenom se ponavlja, a stihovi Alekse Šantića žive: „Seljače, goljo, ti si prah na podu,/tegli i vuci i u jarmu skapaj…” Seljaka skoro da nema, malinari su većinom penzioneri koji se na očevini bore za opstanak. I niko za to ne haje, ne oglašava se ni „Nacionalni savet za spas sela”, koji je formiran 13. juna minule godine. U savetu gospoda koja ne znaju za blatnjave puteve. I da sela zapadne Srbije malina još drži. I da je praznih sela sve više.

Priča se da Amerikanci govore kako Srbi, da znaju šta sve malina sadrži, ne bi je nipošto izvozili.

U seoski dnevnik zabeležih: Bio sam 19. juna sa Lilom i Petkanom na grobu srpskog Balzaka Dobrila Nenadića i zapalio sveću. „Možda je i bolje što je otišao, da ne vidi ovo zlo”, kaže P. „Napisao je ’U senci crne smrti’, zna kako nam je…” Niko ne zna šta će nas snaći.

Vreme nikako da se smiri, kiša lije, a ’ladnoća je pre vremena obrala maline. Kao bivši mali malinar tužan sam jer znam koliko truda treba da se malina gaji…

A onda se nebo otvorilo, 23. juna Moravica je potopila malinjake i njive. U Klisuri, gde su je pregradili bez dozvole, „gde joj ne može i ne sme biti mesto”, voda odnela put. „Direktor ove male hidroelektrane, inače nekadašnji inspektor zaštite životne sredine, za CINS je rekao da je sve rađeno po zakonu, a odbacuje i odgovornost za uništavanje puta.”

Gledao sam 23. juna kako od Arilja pa sve do Mirotina narod na putu iščekuje šta će biti. I muško i žensko, i malo i veliko, gleda kako mutna voda nadire kroz njive. Šta će biti? Huči Moravica, oblaci na zemlju polegli… Kojim perom da se sve to opiše, kakvim rečima kaže? I kome?

U Latvici put zatvoren. Vraćam se preko Mirosaljaca u Trešnjevicu. Strašna slika: Mutna se voda talasa, viri kolje iz potopljenog malinjaka, a na kolju vrane grakću... I vrana je sve manje… Kažu da o tome ne pišu. Pametnom je dovoljno da shvati kada pročita i to što pišu…

Konačno se razvedri, ogreja sunce. Sada će vrućine da oberu ono što je preostalo.

Događa se čudo: malina ne zri… Sve se poremetilo. Gde si, leto? Pripeče, da izgori. Malina se ščavorila. O ceni više niko ne govori. Korona je tu, iako se ne vidi. Na Otkupnoj stanici L. profesorka istorije istovara gajbice. Kaže nema dovoljno časova. Nema ni đaka. Na oglasnoj tabli u Arilju umrlice i oglasi da se izdaju malinjaci za branje. „Blago tebi što ih više nemaš”, kažu mi. „Kako radnike da platimo? Ne računaj, baci olovku, trpi dok možeš. I kad je valjalo, nije nam bilo dobro. Setim se ranijih godina, cena veći problem nego malina da se odgaji. Na umu mi misao Marka Aurelija: „Ko je video sadašnjost, video je sve.”

Na A. stanici čujem: „Ništa nije dobro, a mi skroz blesavi.”

Sparina pritisla, tišina, niko se ne čuje. Oni što imaju beru i ćute. Tišina na otkupnim stanicama. Ćute, a u sebi ključaju. Ko da ih čuje?

Setim se priče o kodža Milošu.

Pita: „Šta radi narod?”

„Buni se, psuje, Gospodaru”.

„Steži”, zapovedi.

Pa ponovo docnije pita:

„Šta radi narod?”

„Ćuti”, kazaše mu.

„Popuštaj!”, zapovedi.

Ima li ko da zapovedi? Da kaže: „Iš, korono, popuštaj, Gospode i Gospodaru.”

Književnik, živi u Trešnjevici (kod Arilja) i Nišu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista