Kosovski fajront

Ističe vreme žonglerskog balansiranja, deljenja obećanja u četiri oka, trgovine uticajima, diplomatije stolica, prepakivanja Srbije čas ka Zapadu čas ka Istoku, kupoprodaje nacionalizma, otkrivanja nepostojećih i skrivanja postojećih planova i zavaravanja domaće javnosti.

Približava se finiš kosovske sage, a srpskom lideru ni hudinijevske mađioničarske veštine ne pomažu da reši problem, a da se ne zameri nekom od velikih igrača za koje je pomišljao da ih drži na svojoj strani. Dolazi fajront, vreme za naplatu koje je Aleksandar Vučić odlagao godinama. Nema više sedenja na dve-tri stolice.

Angela Merkel i Emanuel Makron su posle duge pauze direktne aktere kosovskog konflikta priveli pregovaračkom stolu, ali jedno pitanje i dalje lebdi u vazduhu: ima li Evropska unija plan rešenja?

Federiku Mogerini, koja se saglašavala s idejom razmene teritorija, zamenio je Đuzep Borelj, a on kao i specijalni emisar Miroslav Lajčak, slede uputstva nemačke kancelarke, kojoj je ta ideja – lansirana iz SAD – poslužila da uniju okrene protiv administracije Donalda Trampa.

Podela, razmena teritorija ili korekcija granica moguće je da imaju zapaljivi potencijal po čitav zapadni Balkan, ali to je, koliko je poznato, jedini projekat koji je uživao personalnu podršku predsednika Srbije i Kosova, mada ne i njihovih javnosti.

Sada je ta ideja sklonjena sa agende. Unija ima vodeću ulogu, kaže Borelj. Dijalog je vraćen na „pravi put”, ističe Lajčak implicirajući da je bio na „krivom putu” poslednjih 20 meseci koji se poklapaju sa inicijativom SAD.

Najava promene kursa mogla bi da se veže za objavljivanje optužnice protiv Tačija i ekipe osumnjičenih za 100 ubistava – što je dovelo do otkazivanja „istorijskog” vašingtonskog sastanka koji je pretio da dodatno istisne sve druge međunarodne aktere pregovaračkog procesa.

Dok se sleže prašina posle iznenadnog zemljotresa s epicentrom u haškom tužilaštvu za zločine OVK, politički forenzičari pokušavaju da identifikuju moguće žrtve. Da li je to agresivna Trampova kosovska diplomatija? Ili predsednička funkcija Tačija, za koga se sumnja da je nameravao da s Amerikancima sklopi dogovor koji bi mu doneo lični imunitet?

Obnovljeno franko-nemačko angažovanje pre je rezultat potrebe da se ne dopusti da Tramp sklopi nekakav sporazum o Kosovu i tako prekoatlantskim partnerima održi čas diplomatije, nego realne mogućnosti da se konflikt reši. Merkelova ne prašta šefu Bele kuće što je za godinu dana u Prištini oborio dve vlade koje su bile veoma naklonjene Berlinu.

Amerikanci su potisnuti u trenutku kad se činilo da će vašingtonski sastanak doneti značajan proboj, kao što je bio onaj u februaru kada je pod budnim okom Trampovog ličnog izaslanika Ričarda Grenela potpisana izjava o namerama za obnovu železničkog saobraćaja i završetak auto-puta od Niša do Prištine.

Prekoatlantski emisari Metju Palmer i Lajčak ponavljaju da nema razlaza i da imaju iste vizije za region, ali imajući u vidu dubinu prekoatlantskog raskola, očito je da je i Kosovo na agendi međusobnih sukoba doskorašnjih saveznika.

Da li su se srpski i kosovski pregovarači priklonili EU, ili i dalje računaju na Amerikance, čiji je angažman bio veoma hvaljen i u Beogradu i u Prištini?

Predsednik Srbije našao se u nezavidnoj dilemi Zapad–Zapad, a pritom raste i pritisak iz Rusije, koja nikako ne bi volela da dočeka rešenje po nekom američkom scenariju i usrdno minira svaki dogovor. Da sve bude složenije, tu su i uticaji Vučićevog „brata” iz Kine i velikog prijatelja iz Turske. Nije se slučajno predsedniku Srbije otelo da bi se najradije „sklonio po kamen”.

Evropljani bi da spreče prodor njima nepoželjnih uticaja. Vođena strahom od nestabilnosti i interesima sopstvene ekspanzije, proradila je nemačko-francuska osovina, ali EU i dalje nema jasnu ideju šta da preduzme na zapadnom Balkanu, još manje kako da reši kosovski problem.

Na prvom susretu Vučića s kosovskim premijerom Avdulahom Hotijem bilo je reči o nestalim i raseljenim licima i o ekonomiji. Kada se akteri slažu da su i ti razgovori bili „teški”, kako očekivati čvrst politički okvir bez kojeg nema stabilnog i održivog rešenja za konflikt koji najviše preti bezbednosti zapadnog Balkana?

Ne deluje da u EU imaju neke sveže ideje. Ono što je moglo da se čuje od Lajčaka u Prištini i Beogradu i kasnije u Briselu jeste kolekcija umivenih diplomatskih fraza o posvećenosti EU rešenju problema. I ništa više. Stavovi direktnih aktera i dalje su veoma udaljeni. Premijer Hoti traži priznavanje nezavisnosti, predsednik Vučić ponavlja da je njegova „sveta dužnost” da to odbije.

Da li će se Amerikanci uključiti u dijalog, ostaje da se vidi. Tramp nije poznat kao strpljiv pregovarač i lako bi moglo da se dogodi da digne ruke od rešavanja problema male Srbije i još manjeg Kosova. Ili da žestoko pritisne minirajući obnovljenu aktivnost Evropljana.

Zadovoljni mogu da budu Rusi, pošto svako produženje statusa kvo znači da Moskva nesmetano drži nogu u vratima zapadnog Balkana.

Vučiću su kupili nešto vremena iako njegov peščani sat ubrzano curi. Biće loše ako pokuša da nastavi lelujavu diplomatiju između Zapada i Istoka. Predsednik Makron saopštio je da želi dogovor do kraja godine, pa su, moguće, u Prištini u pravu kada kažu da je reč o „završnoj fazi zaključenja konačnog sporazuma”.

Pred EU je ozbiljan izazov da zarad sopstvenog kredibiliteta pokaže da ima konkretne namere da reši kosovski problem, obezbedi trajan mir i svim sredstvima pomogne da čitav zapadni Balkan postane područje koje će živeti u skladu s normama demokratskog sveta. Za početak, morala bi da obezbedi da se ostvare potpisane odredbe Briselskog sporazuma.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista