Ko je bio Tito

Obeležavamo godišnjicu Titove smrti i dan njegovog rođenja; podsećamo se njegove „genijalnosti”, carskog života, glamura i preskupih turističkih putovanja, glorifikacije državničke politike i nesvrstanosti; Kuće cveća i njegovog muzeja. O tome izrekoše svoje sudove i pohvale mnogi poštovaoci njegovog dela, pa i neki „objektivni” istoričari, potomci titoističke elite. Zaboraviše ili svesno prenebregoše da nam nešto kažu o drugoj strani njegovog života zbog koje ga, na primer, neki engleski naučnici ubrajaju među dvanaest najvećih zločinaca sveta.

Ko je, u stvari, Tito? Hrvatski istoričar tvrdi da nije Hrvat. Slovenci ga ne priznaju za svog sunarodnika. Neki tvrde da je stranac – Rus ili Poljak, možda čak i Španac. A ima i onih koji su tvrdili da je vanbračno dete sa bečkog dvora, gde je školovan, jer je očito da je najmanje bio „genijalni bravar”.

Poznato je da je bio učesnik u Prvom svetskom ratu u činu vodnika i vođe izviđačke grupe austrougarske vojske, da se dugo zadržao na terenu Mačve i Posavine, da je unapređen u viši čin i odlikovan visokim odličjem. Ne zna se, međutim, koliko je krvi, iz nezapamćenog pokolja Srba prosuo.

Kasnije, on je istaknuti agent Kominterne i jedan od najpouzdanijih Staljinovih obaveštajaca. Logično je što se njemu i grupi oko njega pripisuje „zasluga” za staljinističku čistku od blizu hiljadu uglednih komunista KPJ, sa generalnim sekretarom CK Milanom Gorkićem i skoro svim članovima CK KPJ. Oslobodio se i svog bliskog saradnika Vladimira Ćopića, optuživši ga kao trockistu.

Kako je zauzeo (uzurpirao) upražnjeno mesto vršioca dužnosti generalnog sekretara KPJ u Parizu, a kandidata Kominterne Petka Miletića, kao navodnog nemačkog špijuna, vratio u Moskvu na streljanje?

O strategiji i taktici vođenja NOB-a, ogromnim žrtvama iz redova partizanskih jedinica (na Sutjesci: hiljade naših prema dvanaest nemačkih vojnika), o lažnim izveštajima Staljinu i saveznicima o uspesima i žrtvama, o farsi Drugog zasedanja AVNOJ-a bez kvoruma i glasanja, o zahtevu Fruškogorskom odredu da se stavi pod komandu NOP-a Hrvatske jer Srem sa Zemunom pripada Hrvatskoj i slično, istoriografija ne daje istinu. Time se ne bi umanjili duh i oslobodilačka borba srpskog naroda, ali bi se očistili od laži i manipulacija.

No, i ako bismo sve dosad rečeno ostavili po strani, uz to i njegov ilegalni boravak u Španiji (koji nikada nije priznavao), s trojkom za likvidaciju „trockista” i drugih „nepodobnih” komunista s Blagojem Parovićem na čelu, te kasnije likvidaciju svih onih koji su nešto više znali o njemu i njegovom delovanju, kao agentu Kominterne i Staljinovom špijunu (od Mustafe Golubića do Živojina Pavlovića, zvanog Ždrebe), mogli bismo iz potonjih događaja da shvatimo ko je Tito i kakav je bio njegov odnos prema Srbiji i Srbima. Tada bi nam bio jasniji i stav nekih britanskih istoričara koji Tita ubrajaju među najveće svetske zločince.

Pođimo od poslednjeg perioda rata i njegovog zahteva za savezničko bombardovanje samo Srbije i srpskih gradova, bez ijednog objektivnog razloga. Iako posledice u civilnim žrtvama i rušilaštvu nadmašuju posledice okupatorskih rušilaca, prećutane su ili objašnjene potrebama pobede nad neprijateljem i oslobađanja Srbije. I lično sam, kao trinaestogodišnjak, proživeo jedno od noćnih bombardovanja (1944), kada su bombama, umesto po vojnim ciljevima, zasipani stambeni kvartovi.

Ili: Titova naredba oslobodilačkim jedinicama da se, prilikom oslobađanja Srbije, ne postavljaju kao oslobodioci, već borci protiv monarhista i drugih antikomunističkih neprijatelja (naredba od 5. februara 1944. godine). Istovremeno, za fašističku Hrvatsku važio je suprotan postupak: vršenje procesa transformacije ustaške tvorevine u oslobodilački pokret i njegova integracija u NOB Jugoslavije. Milionske žrtve Srba, Jevreja, Roma morale su se prekriti zaboravom zarad „bratstva i jedinstva”. A u zaboravu nema ni zločina.

Po oslobađanim selima i gradovima u Srbiji, Titovi vernici (vojni i civilni) više no savesno izvršavali su naredbu svog vrhovnog komandanta. Broj likvidiranih „narodnih neprijatelja” nikada do kraja nije utvrđen, niti objektivno procenjen. Dok su Ozna i njegovi vernici „savesno čistili Srbiju”, Tito u Moskvi dobija od Staljina deo ruskog fronta za mobilisane neuke mladiće iz Srbije. Time se Sremski front pretvara u klanicu srpske mladosti zbog odbrane fašističke Hrvatske od ulaska ruskih trupa, što je i bio glavni cilj – da joj se omogući da dovrši svoj zločinački naum i ukloni dokaze svoje zločinačke delatnosti. Srbija je, zarad toga, još jednom zavijena u crno.

Razume se da se na tome ne završava neprijateljstvo prema Srbiji. Na redu su (krvavi) otkup poljoprivrednih proizvoda i prinudna kolektivizacija, naročito u Vojvodini i užem delu Srbije, te zabrana kosovskim izbeglicama da se vrate na svoja od Albanaca zaposednuta imanja, zbog čega je srpski agrar pretrpeo nepopravljivu štetu.

Tu su i konkurentska svađa Staljina i Tita, Rezolucija IB-a i Goli otok, kojim je stavljena tačka na Titov trijumf u potpunoj pokornosti srpskog naroda. Njime je dokrajčena srpska elita, uspostavljena nova, vladavinom na strahu i novom moralu korupcije i špijunaže. Učinak u stvaranju titoističke elite najbolje je pokazan u javnoj diskusiji o amandmanima na Ustav početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kojima je Srbija stavljena pod starateljstvo „svojih” pokrajina.

Vreme je da se konačno pokaže: ko je bio on, a ko smo mi danas.

Prof. u penziji, književnik, jedan od najmlađih golootočkih zatočenika