Čovek i srce: odlazak Andrea Vaslera

„Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!” Ako za nekog važi ova Njegoševa vanvremenska izreka, onda je to šef transplantacije srca u Univerzitetskoj klinici u Gracu prof. dr Andre Vasler. Tvorac je pre nekoliko dana odlučio da odbaci njegovo ovozemaljsko telo izmučeno dugom i strašnom bolešću. Dušu mu je spasio i pozvao je sebi, da je pokazuje tamo gore svima kao primer kako u jednu dušu može da stane ceo svet. Ne znam koliko je hiljada otetih od smrti nesebično primio u nju, ali znam sigurno za onih 350 kojima je poklonio novo srce i novi život. Među njima sam i ja. U mojim grudima 14 godina kuca tuđe srce, koje je on ugradio, kao i kod još sedmoro građana Srbije.

Završna faza srčane slabosti je strašna bolest. U roku od četiri godine umire 85 odsto obolelih. Jedini lek je novo srce ili mehanička srčana pumpa. Zlatni standard je transplantacija – ako može. Najbolje imitira prirodu. Put do novog srca je dug, težak i strašan, isto toliko koliko i sama bolest i lični osećaj koji vas prožima da vam nema spasa dok neko drugi ne umre.

Težinu tog puta ne određuje onaj ko treba da vas spasi – hirurg, već vaši sugrađani i njihove porodice. Životi hiljada očajnika koji čekaju na spasonosni organ direktno zavise od njihove svesti o zajedništvu, solidarnosti, dobroj volji i ubeđenju da je učinjeno sve da se spasi život najbližeg. I da ih ubedite i dokažete da taj organ kod moždane smrti više nije potreban. I kad se sve to uklopi, dolazi se do saznanja da tek jedan od tri do četiri očajnika može da dobije srce.

Procena i odluka su među najtežima na svetu. Od lekara se očekuje da preuzme ulogu Boga i odluči ko će da živi, a ko da čeka sledeću priliku – ako je uopšte bude. Srećnici mogu da očekuju da će od 55 odsto do 60 procenata njih živeti 10 ili više godina, 35 odsto duže od 15 godina, a posle 20 godina – ostaje samo jedno od četvoro. Do sada je najduže preživljavanje posle transplantacije srca 33 godine.

Noć 26. novembra 2006. Slećemo na aerodrom u Gracu. Mali univerzitetski grad u kojem je postao doktor prof. Subotić, osnivač našeg fakulteta, apsolvirao Nikola Tesla i doktorirao nobelovac Ivo Andrić. Impresivno, ali slaba uteha kad umireš. Iznose me iz aviona jer ne mogu ni da hodam ni da dišem. Stižemo u kliniku. Čeka me zabrinuti čovek niskog rasta i odmah kaže: „Ja ne mogu da te vratim u Srbiju s pumpom jer nemate iskustva. Iako su ti rekli da si beznadežan slučaj, ja sam te već stavio na listu Evrotransplanta (ET) u Lajdenu. Moraš da mi veruješ. Mislim da imaš dobre šanse. Možeš da se uzdaš samo u mene i sebe samoga. Ti i ja stojimo sami pred smrću. Ja ću dati sve od sebe, ali ne mogu sam! Trebaš mi i ti! Nisi svestan kakve nas teškoće čekaju!”

Kao hitan slučaj dobio sam srce već 10 dana kasnije. Andre je bio u avionu za Hanover. Satelitskim telefonom javili su mu da imaju srce pogodno za mene. Zaustavio je avion pred samo poletanje, napravio skandal s pilotom i završio na sudu. Posle 62 dana, od toga 20 u komi, stigao sam kući. Nakon mene je primio još četvoro i transplantirao im srce na moju molbu. Bez pravnog osnova, jer naša zemlja nije članica ET, ali s velikom humanom i moralnom osnovom koja je u njegovom poimanju lekarskog poziva – zakon. Uspeo je da „ukrade” ta četiri srca, uz još tri pre toga. I to za građane Srbije koje nikada pre toga nije video. Bez ikakvog ličnog ili profesionalnog interesa. A slavu je već imao. Pokušavali smo od 2007. da zajedno uvedemo Srbiju u ET. Držao je predavanje na našem fakultetu 2010. i postao profesor po pozivu. Ali ga niko nije zvao da dođe, transplantira i nauči mlađe. U međuvremenu su mi sinovi postali lekari-hirurzi, vojska, ženidba, unuci... I on je dobio dva sina. Stigoše „neki novi klinci” koji čine svu radost, ispunjenje i suštinu života. Žustro se zalagao da moj kolega i prijatelj dobije nova pluća u Beču 2017. Ali ih, nažalost, nije dobio – jer nije odlučivao Andre Vasler. Sedeći u hotelu kao dva stara ratna druga sećali smo se drama koje smo zajedno prošli „jureći” srce za mene. Delovao je sasvim zdravo.

Oduševio se kad sam mu rekao da sam pozvan u SANU da održim predavanje o transplantaciji i svom životu s tuđim srcem. Došao bi – kao što je uvek dolazio na sva naša slavlja, rođendane, svadbe i rođenja – da mu u novembru 2018. posle 11 sati u operacionoj sali nisu izvadili pola utrobe. Moja supruga i ja obišli smo ga u onoj istoj intenzivnoj nezi u kojoj sam se i ja borio za život. On je drugi čovek posle mog oca kome sam poljubio ruku. Nije bio svestan.

Posle dve godine mučenja njegovo srce je prestalo da kuca, ali samo u njegovim grudima. Svaki bat novog srca koje je ugradio svima nama odzvanja u našim grudima i kuca za njega.

Dečji hirurg i urolog, predsednik UO Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj