Višak oduševljenja prema „Trampu Srbinu”

Ovdašnji establišment poodavno je obelodanio ko je njihov miljenik na američkim predsedničkim izborima: Donald Tramp. Ništa se ne zna kako će se postaviti ukoliko pobedi Džo Bajden.

Čemu tolika žurba i otkrivanje karata? Zašto tako lako odbacivanje svežnjeva saveta da ne treba brzati? Mogao je Josip Broz da među prvima javno osudi sovjetsku invaziju Čehoslovačke 1968, ali niti je Aleksandar Vučić Tito, niti je Srbija ono što je bila Jugoslavija, niti je svet isti kao pre više od pola veka.

Predsednik Srbije i doskorašnji šef diplomatije gotovo da su očarani aktuelnim stanarom Bele kuće samo zato što je pokazao spremnost da sasluša šta Beograd ima da kaže na temu Kosova.

Tramp je uneo nešto više objektivnosti i uravnoteženosti u dijalog oko Kosova, i to je dobra vest. Bajden takav pristup namerava da resetuje kako bi produžio jednosmernom ulicom koja vodi ka Prištini – barem tako nagađamo.

To što Tramp smatra da je konačno rešenje najozbiljnijeg konflikta zapadnog Balkana u međusobnom priznavanju Srbije i Kosova potiskuje se u drugi plan, dok se Bajdenu stalno spočitava jednostrana odbrana kosovskih vlasti, što se takođe svodi na međusobno priznavanje.

Vučić ili Ivica Dačić neće glasati na izborima i utorak. O novom predsedniku odlučiće Amerikanci koje problem Kosova zanima kao lanjski sneg. Zašto se, onda, vladajuća kasta tako zdušno opredelila za Trampa rizikujući da (bespotrebno) uveća Bajdenov animozitet prema Srbiji.

Diplomatija je umeće približavanja, a ne udaljavanja, pa bi moglo da se zaključi da je srpska diplomatija nedorasla zadatku. Posebno imajući u vidu da bez Amerike nema rešenja za Kosovo, koje je alfa i omega srpske unutrašnje i spoljne politike.

Tramp je, izgleda, prešao preko činjenice da je Vučić uoči američkih izbora 2016. donirao fondaciji koja pripada njegovom tadašnjem rivalu Hilari i njenom mužu Bilu Klintonu. Pitanje je da li će takvu širinu pokazati Bajden kad ga u Ovalnom kabinetu podsete da je isti taj Vučić potpomogao da od njega, Bajdena, naprave omraženi lik u srpskoj javnosti.

Ukoliko Bajden pobedi, kao što govore predviđanja, treba insistirati na „konstruktivnosti” koju je Beograd pokazao u obnovi zamrznutih odnosa s Amerikom, predočiti spremnost da se tako nastavi i s novom administracijom. Može se pretpostaviti da je kandidat demokrata takođe zainteresovan za jače prisustvo SAD u regionu, za blokiranje rastućeg ruskog i kineskog uticaja.

Bajden govori da želi da popravi ozbiljno narušene odnose s prekoatlantskim partnerima u NATO-u i Evropskoj uniji. To otvara šansu Srbiji, koja je trenutno na raspeću između Vašingtona i Brisela ne znajući šta da radi jer bi samo foto-finiš mogao da odredi ko je Beogradu važniji od ta dva zapadna partnera. Ne samo oko Kosova.

Objektivna analiza nameće zaključak da Trampov novi mandat znači produžetak američke konfrontacije s Evropljanima, posebno Nemačkom – što za Srbiju nije dobro. Bajden bi taj teret mogao da skine s Vučićevih leđa – i da ga zameni otvorenim pritiskom za priznavanje kosovske nezavisnosti.

To znači da oba kandidata za vlast u Beloj kući Srbiji nude povoljnosti i nepovoljnosti. Ništa nije crno-belo, bez obzira na to što se zvanični Beograd tako ponaša.

Sad je kasno da se išta promeni, a predsednik je zauzet poravnavanjem šteta koje je vašingtonski sporazum uzrokovao na drugim adresama: u Berlinu, Moskvi, Pekingu, Ankari.

Ali, čak i ukoliko se izvuku pouke, Srbiji predstoji težak period. Uljuljkivati se da bi Tramp uskoro promenio svoj konfrontacioni kurs ka Evropi bilo bi naivno. Baš kao i verovati rečima emisara EU da se kosovski problem rešava u koordinaciji s Amerikom. Od toga nema ništa. Barem za dogledno vreme.

Srbija, s druge strane, nema taj luksuz da slepo sledi Vašington i da se uključuje u lični Trampov obračun s nemačkom kancelarkom, dojučerašnjim idolom predsednika Vučića. Kao što ne treba da ide u otvoreno zaoštravanje s Rusijom, Kinom ili Turskom.

Interesi Srbije najbolje bi se ostvarili u održavanju harmonije sa svetskim silama, ali za to je neophodna maestralna diplomatska ekvibrilistika, za koju nisu dovoljne ni predsednikove liderske ambicije ni Ministarstvo spoljnih poslova, koje se na te teme malo šta pita.

Pomoglo bi da se, u skladu sa zvaničnim spoljnopolitičkim opredeljenjima, preciznije odredimo prema Americi i EU. Srbija na Zapadu ne znači prekid saradnje s Istokom, ali znači jasnu distinkciju između političkih i socijalnih vrednosti Istoka i Zapada. Srbija na Zapadu znači brže usvajanje onih vrednosti koje su sadržane u proklamovanim ciljevima Beograda.

Sve to ostvarljivo je isključivo bez emocija, koje se kod Vučića prepoznaju dok skrušeno sedi pred Donaldom Trampom, kao dete se divi Vladimiru Putinu, kuje u zvezde „brata” Si Đinpinga, snishodljivo respektuje Angelu Merkel ili se grli s Redžepom Tajipom Erdoganom.

Višak oduševljenja prema „Trampu Srbinu”, kako su američkog populistu i nacionalistu nazvali ovdašnji prorežimski tabloidi, mogao bi da stvori probleme u slučaju da on izgubi izbore.

Pobeda Bajdena bi aktuelizovala pitanje zašto nam je sve to bilo potrebno, ali popravnog nema. Predsednik i diplomatija Srbije dobiće prelaznu ocenu tek kad se oslone na hladni racio i kalkulisani interes u skladu s razmerama ove zemlje. Kad Ministarstvo inostranih poslova da prednost profesionalcima, a ne političkim aktivistima kojima su ambasadorska mesta sinekura za poslušnost.

To bi morao da bude nauk, bez obzira na to za koga će se u utorak opredeliti Amerikanci.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista